UMETNOST SPRAVLJANJA ČAJA

Odlomak iz romana KULTURAN SVET

Umetnost spravljanja čaja

Do sada smo samo jednom otišli u sklonište, kada je gorela Lipovička šuma. Prethodne noći je protivavionska odbrana oborila desetak projektila i srušila nevidljivi lovac bombarder  od koga je ostala jedino gomila istopljene titanijumske legure i jedno krilo. Cigani su ga na taljigama odneli na otpad. Znali smo da će to morati da naplate. Slika ciganskih taljiga koje, na đubrište, vuku krunu najmodernijih tehnologija za tili čas je obišla svet. Na svakom satelitskom TV kanalu mogli su se videti rumeni vojvođanski prasići koji, u blatu, jedu iz posuda sklepanih od skupocenog air-titanijuma sa oznakama elitne jedinice iz koje je poticao avion.

Nije vredelo skrivati, nasuprot, tako rat postaje dinamičniji, ponaša se po zakonima dramaturgije, postaje globalni šou. Tog dana je utrostručen broj aviona i krstarećih raketa. Pucalo se iz Ohaja, Oregona, Mičigena, sa Malte, iz nuklearnih podmornica u Jadranu i Egejskom moru, uzletalo iz Avijana, Frankfurta, Tuzle, Budimpešte, Praga. Rakete su zviždale kao pomahnitali kopci i zarivale se u gradove: jedna, druga, pa treća, kao da ne koštaju po nekoliko miliona dolara. Prvo je počelo da pršti po aerodromu, pa po centru grada, onda opet po kamenolomu, goreo je Makiš... Vazdušni talasi od eksplozija su sustizali jedan drugog oduzimajući dah.

Nismo mogli da razgovaramo od zveketa stakla, morali smo da vičemo, iako se sve dešavalo daleko od nas. Snežana nije htela u sklonište mada je izgledala preplašeno, naročito kada su ragastovi vrata i prozora počeli da krckaju od detonacija. Nekoliko puta sam izlazio pred zgradu da vidim šta se dešava. Narod je stajao na platou ljut i pripit, gledao borbu na nebu i psovao ih najgorim kletvama. Onda su bombe počele da padaju u blizini. Jedna, druga, pa treća. Odjeknu nečuvena eksplozija. Pogodili su skladište zapaljivih hemikalija u Lipovici. Čitavo drveće, zemlja i zgrade, leteli su uvis, gonjeni vatrom i unutrašnjom logikom plazme.

Dok smo trčali ka ulazu, zvao je tata, eksplozije su se čule čak kod njih. Grabili smo kroz mrak, a ja sam mu govorio nešto sasvim beslovesno. Njegova panika je bila još veća od moje, ali je za nekoga ko bi nas slušao sa strane razgovor izgledao povezan i logičan. I bio je, razmenjivali smo brigu i strah. Snežana je hodala ispred mene, teško dišući. Već je krupna. Da li dete oseća njen strah? Da li ga i ona oseća? Verovatno ne, ona samo izgleda užurbano.

Prošli smo kroz teška višeslojna čelična vrata u podrumu fabrike košulja. Atomsko sklonište, nema više od sto mesta, sedi se na uskim plastičnim stolicama povezanim leđima jedna za drugu. U visini glave, stolice dele zelena platnena nosila za ranjenike i tako ih razdvajaju u redove, praveći zasebne hodnike. Veoma je čisto, ali i zagušljivo, ne pomaže ni parfem ni vlažne maramice.

Ostavio sam uključen mobilni, iako sam znao da ne radi kroz tako debele slojeve betona i čelika. Imao sam potrebu da nekoga zovem, da mu nešto kažem, da protestujem, ali nisam vadio iz džepa jakne ruku koja je grčevito stezala aparat. Žuta lica dve starije žene sa torbama za pijacu, u kojima su se nalazili termosi, flaše za vodu i sve drugo po spisku Avrama Izraela, pravila su nekontrolisane mikrogrimase, svaki put kada bi se debeli beton poda zatresao. Zvuk se u ovako dobrim skloništima zaista ne čuje, oseti se samo podrhtavanje ili škripa ako je eksplozija sasvim blizu. Žene su nas posmatrale mešavinom žaljenja i osude. U ovom skloništu niko nije govorio, nije bilo dece ni druženja, jedino bi se poneko, ponekad nakašljao, ali nekako stidljivo kao da se izvinjava. Svi su prinuđeni da pod slabim škiljavim svetlom gledaju jedni u druge. Takav je raspored stolica.

Spečen stariji čovek drži maramicu na uvu ne pomerajući se, kao da je kip, diše kao da jeca. Snežani je muka, ne može da podnese zatvoren prostor. Izlazimo napolje sa olakšanjem.

Dok se probijamo ka vratima, prate nas pogledima, ćutke i sa prekorom, da li zbog trudnoće u ovo zlo doba ili zbog napuštanja skloništa, ne znam. Napolju šuma gori već jako blizu, prvi plamenovi presreću vatrogasce na samo nekoliko stotina metara od ograde fabrike i autoputa. Pošli smo nazad u stan, a mobilni je zvonio, zvonio...

Setih se kako je Crnjanski u Hiperborejcima opisao bombardovanje Rima. Počelo je, dok je tražio, u radničkom predgrađu, švalju koja je zaboravila da isporuči veš njegovoj supruzi. Duhovito smišljene okolnosti, upečatljive slike, elegantno, skoro usput odslikani karakteri: dame koje su strčale u podrum u svojim najboljim pidžamama, i ponele sa sobom parfeme, dva brata blizanca što govore u glas i šetnja pored Tibra posle svega. Trudio se da sve izloži duhovito i sa stilom. Da li ću i ja jednog dana prekrajati i estetizovati ove bedne trenutke?

A Ivo Andrić u kratkim pričama! On ne stilizuje. On je „sa onu stranu“ stila: Zeka, jedan od najsumornijih likova na koji sam u literaturi naišao, usamljen, manji od grinje, zgađen sobom, vulgarnim komšijama, skorojevićima, odvratnom porodicom, zalihama, strahom i plitkošću svake vrste, izlazi, šestog aprila četrdeset prve, ujutro, iz smrdljivog podruma u koji su strčali posle prvih bombi, na krov da vidi da li je zgrada zapaljena, gledajući urušeni Beograd. Tumara, kasnije, po gradu, nem, dok se po Terazijama raspadaju leševi obešenih po banderama, a svi oko njega ćute, kuvaju i jedu...

Ima li nekog domaćeg pisca koji nije pisao o bombardovanjima? Je li to obavezna tema ili nas to svako malo bombarduju? A ako i ovo prođe , neće se moći živeti od literarne dijareje!

Mlazni motori urlaju, porcelan zveči, ragastovi škripe, razmenjujemo ljubaznosti vičući jedno na drugo da bi se čuli: „Čaj je gotov, hoćeš li malo šećera?“ „Ne, hvala, namesti mi jastuk, hoću da podignem noge, postale su mi jako teške...“

Kad se istutnjaše, ona pusti da joj glava klone u stranu i potonu u bezgrešan san. Tumaram rastrojen po stanu skupljajući male krljušti kreča maločas otpalog sa tavanice. Užas i bol su istog roda. Kad minu, ostaju samo ljuspice. Skupljam ih i slažem na dlan ređajući ih po veličini i obliku. Sagoh se da podignem jednu, ali me u leđima preseče nesnosan bol. „Zar opet!“

A kao Anarhizam

Jedne suve zime često sam vozio rolere na Adi Ciganliji. Divan osećaj. Mekan krivudav asfalt zavija do u nedogled među stablima i pored vode. Miriše smrznuta trulež topola i mahovine, katkad put pretrči zec. Nigde nikog, privatno ostrvo! Kada je čovek dobro obučen, mrzne samo nos. Promiču kvrgave vrbe, korov posrebren injem, sprave za vežbanje izranjaju iz magle kao okoštali dinosaurusi. U ušima Casta diva. Bog da živi kosookog Sony-ja.

Jedan kamičak zapade mi u silikonske točkove. Prostreh se na leđa koliko sam dug, vrteći se tako u krug, dok su se gole grane iznad mene plele u zamršene spirale. Iskričav bol se u talasima spuštao niz kičmu sve dok ne stadoh da se tumbam po krupnom vlažnom šljunku, a onda lupih o ružno ofarbanu nogu konstrukcije na kojima leti sede nabildovani čuvari plaža ili se, pred sumrak, ljube ubogi parovi. Kosooki je doživeo šok, pa je Kalasova, kao da je na anfetaminima, u beskonačnosti ponavljala: „Cristi sacri, Cristi sacri...“ Krsta su sevala sve jače, a kamenčić se baš zaglavio, tako da točak nije mogao ni da se makne. Trebalo je iz džepova donje jakne nekako izvaditi kombinovani nožić i otarasiti se silicijumskog uljeza.

Popeh se na nakaznu osmatračnicu, pošto je sve bilo mokro od rose, pa počeh da petljam oko kamenčića otvaračem za boce minijaturnog švajcarskog nožića, sve stenjući od bolova. Što sam više čačkao kamičak, on je sve dublje ulazio u lager. Odlučih da ga odstranim naglim cimanjem, pa povukoh snažno i u trenu ostadoh potpuno ukočen. Svaka pomisao na pokret izazivala je strašan bol od koga bih se namah preznojio. Diskmen se povrati, a veliki Enriko Karuzo poče da nagovara pajaca da plače i ja ostadoh priljubljen glavom uz cipelu sa točkićima u smešnoj i bolnoj pozi bez šanse da se pomerim.

U početku sam posmatrao kako se kapljice vlage odvajaju od šipke, skupljajući se tačno na mestima gde je i boja davno pre njih probala to isto, pa, krajičkom oka, kako se diže magla i kako jato pataka u odsjaju barice leti svojim putem, a onda na prečku iznad slete svraka, otrese se i poče da žmirka mereći me kao da sam nešto veliko i vruće, okrete se pa mi se posra na ruku i odlete dalje. Otpratih je pogledom, stenjući, pa primetih komad lima, na kome je ispred spasiočevih nogu stajala reklama za pivo. Neko je na tabli, lepim čitkim rukopisom, napisao: „Treba li nam država?“

Treba li nam?, pomislih. Meni, nama, vama, njima? Pa zašto li se onda toliko kolju oko njih. Kome treba socijalni ugovor kada ga niko ne poštuje. Možda patkama, možda svraki?

Država! Kakva bolesna zamisao, a ipak se sve oko nje vrti, i život i smrt, supremacija, dominacija, distribucija... Instrument opravdane prisile. Svaka vrana sa TV ekrana grakće da je pročitala Platona, a ko je čitao Kropotkina? Možda nabildovani spasilac, možda parovi koji se ljube, možda patke u preletu? Samoorganizovani narod pataka! Mora da su one. I kakav sam ja to socijalni ugovor potpisao sa svrakom i zašto ga ona ne poštuje.

Bol u leđima ne popušta, samo postaje topao i gubi na oštrini. Juče je faktor mira sa međunarodnim faktorima potpisao aneks socijalnom ugovoru i na taj način potvrdio da je faktor stabilnosti. Vrana vrani oči ne vadi!

Srbi hoće državu, Slovenci hoće državu, Bosanci, a tek Hrvati, Albanci, Crnogorci, narodne pevačice, novinari, poslastičari... Ja neću, ja bih Red bul, vrućina mi je od ovog bola. Valjda nisam ništa slomio? Prudon je prvi put upotrebio reč anarhija da označi društveno uređenje bez vlasti. Koliko li je stanovnika počivše Jugoslavije čitalo Prudona? Nula zarez nula osam procenata, a bili smo načitani! Koliki li je postotak svetskog stanovništva čitao Zenona, Lao Cea, Đirolamo Vida, Horeckog, Rablea, Fenelona, Godvina, Štirnera? Kojim brojem nula se to izražava: mikro, piko, nano, ato? Platona je svaka svraka čitala. Eto: Ko smos, šta smos! Pa i ti bi rekao da si Štirnerovac da nisi čitao Jedini i njegovo vlasništvo! Paradoksalno, zar ne?

To smos, ko smos! Suviše si malobrojan da bi bio klasa, narod, nacija. Pazi, majku mu, ipak ležiš tu razbijene guzice, ukočen, dok po tebi seru vrane.

Tu smos, gde smos! A tek od čega živiš? Od reklame, od čega bih drugog? Zar propaganda nije sabotaža svesti? O kojoj svesti pričaš, ko je ovde ikad bio svestan, čuvari plaže, parovi koji se ljube? Da ti nisi neki Timon Atenjanin možda? Ko ti kaže da nisam? Svraka, svraka te izdaje tupavi. Zar te nije maločas posrala?

Iz dubine plaže kljusala je konjička patrola postajući sve veća. Ah, evo i nje!, mislio sam. Možda bude od koristi. Država? Policajac na vlažnom oznojenom konju mi uđe u kadar: „Šta radiš tu?“ upita više začuđen nego službeno. „Čitam“, rekoh ravnodušno.

Konj je frktao mirišući sveže svrakino govno, a na boku mu je bila velika ružna rana od lošeg sedla. Državni konj. Pomislih. Mora da ga boli? „Šta čitaš, majke ti?“ obrecnu se policajac sada sasvim službeno. „Zašto mu ne očistite ranu, mora da ga boli?“ On se nakostreši: „Pitam šta radiš tu?“ „Kažem vam, čitam. Pao sam, ukočio se, pa ne mogu ništa drugo sem da čitam i gledam patke kako lete.“ „Ustaj, ličnu kartu, dokumenta, pasoš“, reče Država besno.

„Kako se zoveš?“ „Bžežinski, gospodine, zovem se Bžežinski.“

Na sreću, priđe i onaj drugi na državnom konju, pogleda me kao i svraka, pa ispod kabanice izvadi motorolu: „Petroviću, pošalji mi patrolu i ambulantna kola, imamo povređenog, a biće i da je drogiran...“ „Da li ste čitali Kropotkina, gospodine?“ „Imaš li oružje kod sebe, nož, oštre predmete, igle?“ upita Država. „A Platona ste sigurno čitali?“ „Ti mora da si dobro zveknuo glavom, Demostene?“ „Jesam, gospodine, prilično, ali ne pomaže.“ „Lezi tu i ne pomeraj se, sad će da stignu ambulantna“, reče, pa obode konja i primače se kolegi koji je već zapalio.

„Petroviću, šalješ li ti ta kola?“ Petrović je nešto krkljao iz toki-vokija, a konjanik se saže prema kolegi da i on zapali. Država mu pripali, pa upita: „Je li, bre, šta si ti ono beše studirao?“ Policajac odbi dim, pa reče: „Socijalnu antropologiju.“ Država ga pogleda iskosa: „A što onda zaglavi u pandure kad si tako pametan?“ „Nema posla, a i volim konje“, izvini mu se mlađi. „Pa što onda nisi išao u džokeje, matere ti...“

Bol u leđima je postao vrelina, a još jedno jato pataka prelete iznad smrznute vode donoseći za sobom sve bliži zvuk sirene ambulantnih kola, maloletne rođake ove rasipne, pohotne, i smrću podgojene gospođe koja sada najavljuje prestanak vazdušne opasnosti.

Fotografije: arhiva MPN magazina

Autor: Milan Peca Nikolić