UZ TESTAMENT

I.

U principu, ovo se zove nostalgija, ali stvarnost ume svemu da da drugi smisao. Provela sam više od pola život u svetu koji teži da sve dovede do savršenosti, u negativnom smislu ove reči, država poništava što nije država. Razmišljam da postoje različite vrste odlaženja iz zemlje. Ova ispovest nije neprijatna, napeta, rezultat je razgovora neznanaca, među kojima je mnogo nedorečenog. Pomalo je sve što govorim paralisano meni stranim moralom i takvim i socijalnim odnosima, ovde sam gde sam. Na neki način nedostaje topliji način kazivanja, spokoj koji donosi i literarno pisanje, ali me unutrašnji mir, ovde sam već dvadeset godina, opominje da usporim. Obično kafu molim da donesu iz bifea u zgradi u kojoj živim. Nisam se udavala, ne volim da se u zidove uvlači miris, ni kafe. Vlasnik zgrade mi je skoro prijatelj, ovde sam trinaest godina. Ima jedan kvart i jedna zgrada koju merkam, ali se ne usuđujem da odem odavde, da gazdu ne povredim. Ima nečeg u tome kada se čovek seli s mesta na mesto, posebno u ovakvom gradu, koji me okupira povremeno, dok hodam po njemu.

Ima nečeg u fasadama, parkovima, kao da se neko starao da ovde ne bude mnogo stakla i čelika, sve je podređeno malteru, bojama, drvetu. Valjda ima nečeg i u ljudima koji ovde žive, koji izgledaju kao da su iz drugog vremena. I zamišljam o čemu razmišljaju ovi ljudi, koliko su ovde dugo, da nisu ovde, možda, rođeni? Onda me kopka koje poslove rade, idu li u pozorište, čitaju li knjige, gde kupuju odeću, kakvu muziku slušaju, čak i da li imaju kućnih ljubimaca, dece, gaje li kakvo cveće po balkonima, kupuju li na rasprodajama. Onda smišljam, kada vidim da vode kera, kakvo su mu ime dali, pitam se naručuju li i oni pića i jela koja im se donose na vrata, na noge. Ponekad poželim da sam se udala na vreme, da sam imala familiju, da sam među ljudima koje more svakodnevne, porodične brige.

II.

Od svih pisama koje sam razmenila sa sudbonosnom gospođom za dolazak ovde, mogla mi je da bude i baka, sačuvala sam prvo, koje je odgovor na moje pismo iz Beograda koje sam se usudila da pošaljem, posle dva - tri susreta u ambulanti. Šta da kažem? Mogu da odmahnem glavom. Nisam sigurna ni da je pismo odigralo sudbonosnu odluku. A pismo je ljudsko, ali čudno: ne otkriva ništa čak ni kada nema razloga da se nešto krije. Verujem da je gospođa ostajala neodređena da naglasi opreznost koju sudbina ima nad nama. Ona kaže da sam joj se odmah dopala. To  pripisujem želji da joj pomognem kada je došla kod nas u dispanzer da primi injekciju. Nju su poslali iz ambulante gde nisu bili ljubazni u našu. To je, s moje strane, ljudski i kulturan potez, gospođa je bila stara i sama. Sad kažem, evo pisma koja sam dobila kao odgovor na pismo. Nikad ljudi ne znaju kada i gde određuju budućnost, niti koliko u odlukama ima emocija, neznanja, želje da se u svemu sreća vidi. Nisam tada shvatila da sam krenula na put bez povratka, šta me je stiglo.

„Draga gospođice Marija, mnogo sam se iznenadila kada sam videla Vaše ima na poleđini koverte. Na trenutak nisam mogla da razumem od koga je, no posle sam se setila da sam bila kod Vas u ambulanti, da ste mi u tri navrata dali injekciju, i da sam kroz poznanstvo obavila s Vama ljubazne razgovore. Ostavili ste na mene, moram da priznam, vrlo lep utisak - jedna divna i poštena duša, koja ne zna šta je pokvarenost, ni izopačenost. Vis ste jedinstven  primerak naše prošlosti, našeg poštenja i svih dobrih vrlina naroda. Pamtim da ste dosta propatili u detinjstvu, i da, po, Vašem mišljenju, niste imali puno sreće. No, ono bolje dolazi, valjda, delom pre, ružnije kasnije, jer sreća i nevolje se smenjuju. To se ticalo i prijateljice moje starije sestre, koja je bila nesrećna, što se nije ranije udala, kada i moja sestra. Tužila se pokojnoj majci, a moja majka je tešila toplim rečima, i ona se smirila. Tako se i njoj sreća nasmejala u kasnijim godinama i bila je presrećna, jer je našla divnog druga, i nije požalila što se nije ranije udala, jer je shvatila da ne bi našla tako dobrog i finog muža. Živeli su dugo godina srećno, i, verujem, ako su još živi, da su srećni sa svoje dvoje dece i unucima i sada.

Vi ste mladi, pa verujem da će i Vama zasijati jednog dana sunce, i da će na Vašem licu javiti se osmeh - ovo vam želim. Razumem da još raditi u ambulanti u kojoj smo se sreli, u istoj - medicinskoj profesiji, i sada se sećam da ste mi govorili kako bi voleli da odete iz Beograda negde u svet, ali taj razgovor nismo završili i nekako nije došlo toga da se oko toga potrudim. Trebalo bi da se pitam, a dođe mi da Vas pitam – da li ste i dalje zainteresovani da napustite zemlju, dođete negde ovamo. To je važna informacija. To možda znači da bi ovde radili posao ranijem sličan.

 Ne znam kako su sada Danica i Pavle, moja bratanica  i zet, nismo se čuli nedeljama, a i nemamo od njih dugo nikakvih vesti i ne znam šta je razlog. Na moje pismo od pre mesec dana nikakvog odgovora, pa ne znam šta da mislim, jer svako njihovo pismo ispunjeno je tužbama da su bolesni i da su plate nikakve. Zadnje pismo dobila sam pre mesec dana, i od tada ni poziva telefonom, znam da je za njih telefoniranje trošak, a ja čekam na odgovor. Tako radim sa svom rodbinom, ne pišem dok nema odgovora. Ovo činim i sa Danicom, zato ću sačekati, pa ako vidim da se ne jave još mesec dana, moram saznati šta je razlog ćutanju. Oni odlaze i u vikend - kuću, deca već studiraju, sin Milan je dolazio i ovde, a i na voćnjaku rade poslove, tamo nema telefona, skoro divljina.

Kako znate mene sa Danicom, ispostavilo se Vašom daljom rođakom, vežu lepe i tužne uspomene. Negde pri kraju rata u partizanima je poginuo muž moje starije sestre, ostala je sa detetom, a moja majka je majku Danice prihvatila kao najrođeniju, zaposlila je kao knjigovođu u zadruzi. Tada je majka Daničinoj majci pomogla u svemu, a njen unuk sada je lekar u Lozani. Tako su teški gubitak prebrodili, jer majka Danice ostala je sama, nije htela da se preuda. Ja sam Daničinu majku doživljavala, pokoj joj duši, kao najbliži rod i moji su pomagali obe koliko smo mogli. Žao mi je što tada nisam mogla da budem od veće pomoći i utehe njima obema, jer znam da su onda prolazile kroz mnogo bola i raznih neprilika. Samo da slegnem ramenima, sudbina ima motiv za sve.

Mi smo ovde, pričala sam Vam srećni i zadovoljni, muž se iz logora nije 1945. vratio u Jugoslaviju, i ja sam ovde, zbilja, pored njega našla drugu domovinu, koja sve pruža. Moja deca su odrasla, divni su i brižni, sin je odličan u profesiji, a i ćerka je udata, ima dvoje dece, muže joj je naučnik, i on preterano ne radi. Ona je u međuvremenu i drugi doktorat u profesiji uzela, ne radi u filozofiji mnogo zbog dece, jer je potrebnija njima nego da zarađuje. A moj suprug je dovoljno zarađivao za život i nismo imali materijalnih problema. Istina je, on je radio mnogo, ali je posao voleo, jer uživa u profesiji, specijaliste kardiologa. On je od uvek bio vrlo cenjen zbog odličnih kvaliteta, naročito kao doktor za određene poremećaje. On, iako u penziji, i sada ima ordinaciju, ali je ostao ka staf i u svojoj bolnici i kao konsultant u bolestima. Ima i sekretaricu i jako modernu opremu, popunjenu ordinaciju. Zatečena sam, i toliko za početak o nama. Ne volim, kažem, kada me ljudi gledaju u oči duže nego mi se dopada. Uživam u zvanju penzionera. Ustajem kad hoću, radim koliko mogu, imam  najdivnijeg sina, i malo šta treba više. Sretna sam i, hvala Bogu, zdrava. Dobijam moju penziju redovno, i ovde mi od našeg susreta nije trebao doktor, dovoljno mi je pomoć sina kada negde moram da se odvezem. Neka da Bog da tako ostane do kraja, jer želim sada da živim zbog mojih unuka, koje obožavam. I koji su sadržaj moga života, a da nisam nikome ne teret.

U Jugoslaviju prošlog leta nisam došla, a ne znam da li ću još ikada, jer za mene u godinama je dug put težak. Još bi avion i podnosila, no ne i vožnju vaših autobusa i tramvaja, koji su leti nesnosno vrući, a meni potrebni ako hoću da posetim ceo rod. Najmlađa sestrina ćerka predlaže da dođem i budem u njenoj vikendici, i da onde dođe svako ko želi da me vidi, nije Fruška gora preko sveta, a dobar je vazduh. Ne mogu da kažem da ovo nije dobar predlog i pošten, koji, možda,  i prihvatim, sve je sada predaleko, ne odbacujem, sve od mog zdravlja zavisi.

Zaista me brine Danica sada i gde su oni proveli ovo leto, i volela bi ovo iz njenog pisma saznati, da su zdravi, iako čovek nikad nije sto procenata zdrav. Ako ste u prilici, pozdravite ih oboje i znam da će se začuditi odakle ja Vama pišem, i raduje me da sam Vam odgovorila brzo. A Danici recite da čekam njen odgovor na moje pismo poslato u julu.

Mislim da će za ovaj moj prvi put ovo biti dosta, a imam da napišem još sedam pisama, jer želim da sam onda ceo naredni mesec i sledeći slobodna. Imam prilično obaveza oko rođendana. Najpre, sledećeg meseca je rođendan sina, koji ozbiljno slavimo, a nedelju dana kasnije rođendan srednjeg unuka, koji puni sedam godina, a imamo i venčanje ćerke naših prijatelja, pa, opet, gledam kalendar, dva rođendana mojih unuka blizanaca: Bucka i mlađeg Nikole, koji su rođeni mesec dana ranije. Vidite, uvek sam nečim vezana i sva deca često, suprug je u ordinaciji ili bolnici, dolaze kod mene i na par dana, kao što će blizanci doći sutra. Danas posle podne idem ja po njih, i tako smo stalno u vezi i zajedno.

Očekujući Vaše jasne stavove u vezi napuštanja Beograda, promene posla, i radi razgovora sa suprugom kakve su mogućnosti, puno Vam svakog dobra želim i iskreno Vas pozdravljam, zahvaljujem da ste me se setili.“

III.

Nemir i loše raspoloženje – to je osnovno kod mene posle čitanja ovog pisma. Dakle, kada danas pročitam ovo pismo, ne znam kakav prekor bi trebala sebi da uputim, a ni savet da dam nekome ko misli da se upusti u avanturu u koju sam se ja upustila, niti da opomenem namernika gde treba i čega da se plaši. Kad je čovek u nešto neupućen on, po pravilu, donosi odluku koja nije po njega dobra. I evo ga rezultat: usamljena žena, gotovo starica, koja slika ostatak života u najmračnijim bojama. Ovo pismo je uvod u moj dolazak ovamo, i ne želim da govorim ko mi je sve i kako pomogao - odmogao, kakve sam nevolje imala sa savladavanjem jezika, prevođenjem diploma, mukama dok nisam izašla na zelenu granu. Mogla bi o svemu da govorim gorko, naduto, s prekorom mnogih, to bi mogao da bude film o nekome ko se nada da će sutra biti bolje, samo da malo izdrži - još ovo, da kupi ovo i ono.

Sreća je nešto što su ljudi izmislili da postoji, sada vidim da je ina samo fantazija, plod ljudskih zabluda i neznanja. Tu su negde i razlozi zašto se nisam udala, nemam porodicu kakvu je imala žena koja mi je, s jedne strane pomogla, s druge odmogla, i evo da bude, pokoj duši njoj i njenom suprugu, ovde je ovo što jesam i nisam. Ali pre nego završim s pričom, hoću da kažem da je iz do sada rečenog sve jasno. Pogledam razglednice koje mi dolaze iz Beograda od potomaka dalje rodbine i vidim da je briga za mene, kakvo mi je zdravlje i vera da sam napravila testament, jer se nadaju da sam uštedela silne pare. Poznajem taj naš nesrećni svet, nema potrebe da stičem posebnu predstavu o njemu, kasno je.

I ja sam sada u penziji, ali za razliku od žene koja mi je pomogla da dođem ovde, sama sam i nemam kome ni čemu da se radujem. Volim da pričam, a nema s kim. Ovde je svet učtiv, hladan i nadobudan. Drugim rečima, sve je farsa. Ovde su ljudi najviše boje da im neko ne kaže da su bolesni, da su bankrotirali. Oni i ne znaju šta im sve, u tom pogledu ljudskosti, nedostaje. S druge strane, ja sam sasvim svesna da sam promašila život, ostavila sam divnog momka onamo, nije hteo da napusti Jugoslaviju, sada više nego ikad patim za njim. Oženio se ima mnogobrojnu porodicu, kada smo se poslednji put videli u Beogradu slegao je ramenima i rekao: „Svi mi imamo mana!“ Jesam bila tvrdoglava, možda svojeglava, jogunasta i vetropir, ali to je prošlost. Ovo moje razmišljanje je jedva rđava parodija neke vrste kajanja, ali, vele, Bog je beskrajno milostiv. Plašim se da ovim ne ostavljam, uz testament, naročit trag o sebi, ali nisam spremna zarad tuge i nostalgije, da se bacim pod voz, skočim s mosta u mutnu vodu, nisam glupa, slaba jesam.          

Autor: Ratko Dangubić

Fotografije Dijana Omec