VALTER ALBERTI

SRCE SRBIJE, VIĐENO NEMAČKIM OČIMA I SRPSKIM PEROM

Putevi sudbine su vrlo zamršeni i vrlo često zavise od odluka koje ne donose sami protagonisti.

Kada bi neko pogledao samo mesta i godine rođenja i smrti glavnog junaka ove priče -  Valtera Albertija (28. maj 1896, Krasna u okrugu Aš, Austrougarska – 9. novembar 1972, Heb, Čehoslovačka), mogao bi da se sa pravom zapita zbog čega trošimo prostor na prikaz njegovog života i rada. Ali ako pogledamo detalje njegove biografije i nekih dvadesetak najplodnijih godina života, videćemo da razloga sasvim sigurno ima dosta. Okrugu Aš u kome je Valter rođen nalazi se na samom zapadu današnje Češke republike, na granici sa Nemačkom. Njegov otac Karl Alberti (1856–1953) je bio učitelj u Beču, a kasnije direktor škole u Ašu. Deda Gotlob Traugot Alberti (1824–1914) doktorirao je teologiju, a zatim službovao kao pastor u Ašu. Sklonost ka slikarstvu Valter je očigledno nasledio od dede, kome je hobi bio akvarel i koji je ostavio iza sebe mnoštvo slika okruga Aš. Prvi svetski rat Valter je proveo u austrougarskoj vojsci na italijanskom frontu. Prema crtežima datiranim pred kraj rata moguće je videti da je bio stacioniran negde na tlu današnje Slovenije.

Po završetku rata upisao je Medicinski fakultet u Beču, na kome je diplomirao 1924. godine. Još tokom studija radio je asistent na fakultetu, a na tom mestu nakratko ostaje i posle njihovog završetka. Opredeljuje se za specijalizaciju u jednoj novoj oblasti medicine – radiologiji. Ljubav prema koleginici, Srpkinji Desanki (Desi) Šamić, dovela ga je u Jugoslaviju, gde polako napreduje u struci.  Sredinom tridesetih godina Valter radi kao rendgenolog u sanatorijumu “Vračar” u Beogradu. Uskoro postaje i potpredsednik Radiološke sekcije Srpskog lekarskog društva. Njegova supruga Desa Šamić-Alberti jednako je uspešna u struci – dugo je radila u odeljenje za vakcine u Centralnom higijenskom zavodu u Beogradu i objavila veći broj stručnih radova.

Pored medicinskog poziva, supružnici Alberti aktivno učestvuju i u društvenom životu Beograda. Valter je prilično zapažen kao slikar-amater i čak u nekoliko prilika uspeva da njegove slike budu izložene na redovnim prolećnim i jesenjim izložbama u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u društvu najpoznatijih jugoslovenskih slikara tog doba. Za Uskrs 1937. godine supružnici, sa jednom grupom ljudi, organizuju turneju po starom Rasu i obilaze znamenitosti južne Srbije. Desanka je zadužena za tekstove koje objavljuje u časopisu Vreme, ilustrovane crtežima njenog muža. Evo jednog odlomka posvećenog poseti manastiru Studenica:

„Crkva je sva u mramoru, veličanstvena u svom plavetnilu. Nekoliko seljaka i seljanki posedelo je po travi i čeka dok počne liturgija. Jedan mutavi čovek znacima nam pokazuje da će doći neko da nas provede. I zaista dolazi mlad kaluđer asketskog lica. Iz očiju mu viri da nije „od ovog carstva.“ Uvodi nas u crkvu i dovodi do oltara. Muškarci ulaze u oltar, a mi žene ostajemo da provirujemo kroz carske dveri. Sa retkom ljubavlju i stručnim poznavanjem kaluđer drži interesantno predavanje. Studenicu je podigao 1183 godine Stevan Nemanja. One gornje freske u oltaru pravljene su za Nemanjina vremena. Svetitelji prikazani realistički u vojničkim odorama. Donje freske 40 godina docnije, već se vidi vizantijski uticaj. Stevan Nemanja je imao dodira sa Italijom preko Kotora, pa se i na freskama to oseća. Ornamenti na stubovima su persijski. Pitam kako su freske tako lepo očuvane. Kaluđer nam priča da su ih premazivali sami kaluđeri da bi ih sačuvali od Turaka i drugih neprijatelja... Kaluđer nas je zatim odveo u riznicu. U jednom ormanu dragocenosti: putiri iz koji se pričestila srpska vojska na Kosovu i koji su već onda bili 200 godina stari, bogata jevanđelja što su ih poklanjali ruski vladari, krstovi obloženi dragim kamenjem i dr. U riznici vidimo vanredno lepe vezove. Plaštanica iz 10 veka, sa vrlo interesantnom ornamentikom...“

Iz Studenice nastavljaju ka Novom Pazaru, gde, pored grada, obilaze i obližnji manastir:

„Put dalje vodi prekrasnim krajem i ubrzo vidimo na jednom proplanku Sopoćane. Dominiraju lepom dolinom Raške. Nedaleko je izvor reke Raške. Zato se za njih u narodnoj pesmi kaže: „Sopoćani Raški na izvoru“. Opet se divimo ukusu Nemanjića, jer i Sopoćani leže u vanrednom lepom kraju. Penjemo se do crkve. Živa enciklopedija priča da je Sopoćane podigao kralj Uroš Prvi oko 1265. godine. Tu su bile prenešene mošti Kralja Stevana Prvovenčanog. Sahranjena je bila i kraljica Ana, unuka mletačkog dužda Dandole. Sopoćani su, izgleda, trebalo da budu kao neki porodični mauzolej. Po rangu Sopoćani, kao carski Manastir, bili su odmah iza Studenice i Mileševa. I sada je glavni toranj do polovine porušen, glavno kube je opravljano, ali bi još mnogo trebalo opravljati. Crkva je zaključana. Pored crkve sagrađen je konak... Posle nekog vremena dođe jedan visok seljak, čuvar crkve. Po stasu podseća na one u Novom Pazaru. Otvorio nam je crkvu. Freske su u vanredno lepim bojama. Likovi su realistički shvaćeni. Kompozicije slika su velike; istorija o prekrasnom Josifu, uspenije Bogorodice i dr. Vidi se da su manastiri najživlji predstavnici stare srpske kulture i civilizacije. Kakvi su izgledali stari srpski vladaoci, kako su bili obučeni oni, njihova deca i žene vidimo sa freski, Likovi kralja Uroša, njegove žene i dece lepo su očuvani. Zidovi Sopoćana i kube sagrađeni su od tesane sige, a žućkasta boja kamena prijatno harmonira sa zelenilom koja ga okružuje. Iznad crkve nalazi se česma sa izvrsnom hladnom planinskom vodom. Dva mala čobančeta, po tipu jednaki samo jedan sa šajkačom, a drugi sa fesom, pokazuju nam put do izvora Raške. Seoske kuće su negde razbacane po brdima, tako da ih u ovim zelenilu i ne vidimo...“

Pored tekstova u novinama, supružnici su sledeće godine u Novom Sadu objavili i veoma lepu, ali danas, nažalost, veoma teško dostupnu sveščicu sa ovog putovanja, istina samo na nemačkom jeziku: Im Auto zum Herzen des alten Serben-reiches : eine Osterfahrt (Kolima do srca starog srpskog carstva – uskršnje putovanje). Godine 1939. godine izdali sličnu su knjigu beležaka sa putovanja po istočnoj Srbiji Mit Zelt und Auto zu den Burg-Klöstern Ostserbiens (Sa šatorom i kolima po zamkovima-manastirima Istočne Srbije).

Drugi svetski rat prekida boravak supružnika u Beogradu. Sasvim sigurno svestan da njegovo nemačko poreklo i ilustrovanje knjige o nemačkim starinama na tlu Beograda za vreme Drugog svetskog rata neće naići na razumevanje nove vlasti, supružnici napuštaju tlo Jugoslavije. Ako je verovati podacima sa interneta, Desa umire u Švajcarskoj, a Valter nastavlja lekarsku karijeru u Čehoslovačkoj, prvo u rodnom Ašu, a zatim u gradu Heb, gde ostaje do kraja života.

Naravno, crtežima i ilustracijom neće prestati da se bavi...

Autor teksta : Miodrag Milovanović