Juli 1996. Moji otišli u Beograd a došli gosti sa kojima sam čitavo veče igrao jamb. Za par dana, 10. jula, zajedno sa svojim drugom, kumom, poslovnim partnerom i deklarisanim banovo-brdskim lokal patriotom, koji je sam sebi dao nadimak Django, po junaku špageti vesterna koji uvek puca prvi, proslaviću još jednu godišnjicu našeg dolaska u Amsterdam. U to vreme, on je živeo na spratu iznad mene. Delili smo ulazni hodnik, mesec na istom stepenu u strelcu, datum rodjenja njegove i moje ćerke, kao što smo delili i sudbinu, ne samo u Amsterdamu, već, u velikoj meri, i pre toga u Beogradu.
Oko 11 uveče, pozvali smo ga da nam se pridruži. Čim je ušao i snimio kockice na stolu, ‘prozvao’ me je da tri puta simultano bacimo po jednu. U prvom krugu, meni je izašla trojka, a njemu petica. U drugom, meni petica, a njemu trojka. U trećem, meni ponovo trojka, a njemu petica. Pošto smo, do tog trenutka, već imali dovoljno iskustava sa sličnim koincidencijama, znali smo da treba barem da pokušamo da protumačimo ovaj rezultat.
Odmah nam je bilo jasno da je ključno pitanje zašto nam se tako uporno pojavljuje broj osam. Možda zbog toga što je u tom trenutku otkucavao poslednji sat osmoga jula? Ali, kakve veze pa osmi juli ima sa nama? Odgovor smo izveli iz brojeva pet i tri. Naježili smo se kada smo shvatili da smo u Amsterdam došli tačno pre 5 godina, ali tako što smo 3 dana proveli u putu. Slaveći deseti juli kao datum početka našeg novog zajedničkog života, mi smo ustvari ‘falsifikovali istoriju’, potpuno izgubivši iz vida da je naš pravi zajednički početak bio momenat kada smo krenuli, 8. jula 1991, sa železničke stanice u Beogradu, na trodnevni put, koji nas je odveo prvo u Budimpeštu, pa u Beč, i konačno u Amsterdam.
Drugim rečima, kockice su poslužile kao komunikacijski ’kanal’ preko koga smo upravo dobili čestitku za petogodišnjicu, kao i podsetnik na datum, koji bi zapravo trebalo da slavimo! U slobodnoj interpretaciji, prvo bacanje je značilo: „Halo moroni!“ Drugo: „Slavite pogrešan datum!“. A treće: „Srećna vam petogodišnjica”.
Ko nam se ovo javio? Pošto nismo religiozni, skroz je sigurno da to nije bio Bog. A pošto nismo ’medijumi’, teško je poverovati da je bio neki duh. I, naravno, ovo nije bilo prvi put da nam se tako nešto dešavalo. Nije Django ’prozvao’ bacanje kockica bez razloga. U tih pet godina, tokom kojih nam se dogodila istorija, kada smo prvi put u životu konstantno osećali u stomaku kako se Zemlja bespovratno okreće oko svoje ose, u više navrata smo imali sličnu komunikaciju sa nekom, činilo nam se, krajnje blagonaklonom kosmičkim silom, koju smo, u nedostatku boljeg imena, nazvali ’Veliki Om’. Nekada smo odgonetali njegove poruke koje bi dobijali tokom simultanog izvlačenja karata nakon preferansa.
Ponekad smo ih otkrivali u datumima važnih dogadjaja. A jednom smo ’izvlačili’ prvih osam razglednica sa Djangovim ilustracijama, koje smo napravili za turističko tržište u Amsterdamu, a koje smo upravo tog dana doneli iz štamparije. Izgledalo je kao da se ama baš ništa nije poklopilo. Svaka razglednica koju sam ja ’vukao’ razlikovala se od one koju je ’vukao’ Django. Dok nije ustao i video da su nizovi, kao u ogledalu, identični sa leva na desno, sa moje i sa njegove strane. Samo što ih je jedan od nas vukao ’unapred’ a drugi ’unazad’. Taj red s leva na desno, ispostaviće se, odražavao je kasniju popularnost razglednica na tržištu.
Ova komplementarnost Djangovih i mojih rezultata, možda je, već sama po sebi, bila jedna od poruka. Smislenost se razotkrivala samo kroz zajedništvo. Nikada samo meni i nikada samo njemu. Kao da je osnovna poruka bila: „Drž’te se zajedno, i sve će biti OK“. Nakon trideset godina intenzivnog suživota, mnogo hiljada ilustracija, puno animacija, gomile software inovacija, čitavog jednog novog sveta koji smo stvorili oko sebe, mogu samo da konstatujem - i bilo je.
Da, znam da je ovo mistifikacija. Suviše sam se bavio statistikom i verovatnoćom u životu da ne bih razumeo da je pripisivanje smisla i značenja slučajnim konstelacijama simptom matematičke nepismenosti. Da su nam rezultati bacanja kockica bili drugačiji, verovatno bih mogao da izmislim neku drugu priču koja bi učinila da i ti drugačiji rezultati izgledaju podjednako smisleno. A možda bi to zaista i bila neka druga smislena priča? Možda Kosmos ipak nekako koristi slučajne konstelacije kao narativne strukture ali to izmiče našoj nauci zasnovanoj na kauzalitetu. S druge strane, možda je ovo ’učitavanje’ smisla u koincidencije samo znak poremećaja pameti, kao kada je moj beskrajno inteligentni drug sa kojim sam studirao fiziku, koga su iz razloga sa kraja ove rečenice prozvali „ludi Petar“, počeo da opaža i isčitava predskazanja oko sebe, u situacijama kada, na primer, mačka uskoči u kontejner ili bakica sa kesom naglo skrene u ulicu levo – što ga je na kraju i odvelo u ’Lazu’.
Tako da smo Django i ja, da ne bi skroz odlepili, pažljivo dozirali ’prozivanje’ Velikog Oma i to samo u trenucima kada smo osećali da je to neophodno ili adekvatno. Kako je bol u stomaku zbog dogadjanja istorije jenjavala, tako je i tih trenutaka bilo sve manje. U medjuvremenu su nam porasle ćerke koje su, naravno, mnogo puta čule ovu priču o ’prozivanju’, za koju su, prirodno, verovale da je teška mistifikacija - pa su nas jedne večeri isprovocirale da, nakon mnogo godina, ponovo ’prozovemo’ Velikog Oma izvlačeći karte direktno pred njihovim očima. Rezultat je bio takav da su se smrzle od straha i do danas nam ne veruju da nije bio u pitanju neki mađioničarski trik. A nije. Django i ja smo samo jednostavno ’osetili’ da će se Veliki Om ponovo javiti. Da nismo, ne bi karte ni izvlačili...
Ovo ’osećanje’ da će se dogoditi neka neobična koincidencija nismo mi izmislili. Jung je pričao o tome još krajem dvadesetih, kada je predosetio, dok se svađao sa Frojdom oko smislenosti koincidencija, da će u Frojdovoj radnoj sobi pasti slika sa zida, što mu je i rekao nekoliko trenutaka pre nego što je slika zaista pala. Neki njegov ’Veliki Om’ mu je očigledno pomogao da pojača argumentaciju na licu mesta.
Tu smislenu povezanost dogadjaja koji medjusobno nemaju nikakvu kauzalnu vezu, Jung je nazvao ’sinhronicitetom’. Njegova teza je bila da je, u slučaju psihički zdravih ljudi, ovde u pitanju bezazleno i krajnje korisno subjektivno iskustvo odredjenog aspekta stvarnosti koji izmiče nauci, ali da ono može izazvati veoma autodestruktivno ponašanje kod psihotičnih individua. Django i ja smo, svesni ovog rizika, polako prestali da ’provociramo’ ovaj naš mali ’kosmički dijalog’.
Iako je komunikacija sa Velikim Omom bila sve ređa, sposobnost uočavanja potencijalno smislenih koincidencija nam se dramatično povećala kao rezultat tih iskustava. Kao, na primer, kada je moja bivša žena, Dragana Obradović, počela da predaje predmet ’Evropski identitet i evropske integracije’ na katedri za evropske studije Univerziteta u Amsterdamu.
U nekom trenutku su joj javili da može da podigne svoju univerzitetsku ID kartu, što je zaista i učinila. Sutradan su je, medjutim, zvali da joj kažu da je uzela pogrešan ID.
- „Kako? Pa ovde piše D. Obradović“, pitala je začuđeno.
Ispostavilo se da je u istom trenutku na istoj katedri počela da predaje i Danijela Obradović, takodje iz Beograda, koja je greškom već bila uzela Draganin ID. Da stvar bude još gora, Danijelin muž je, kao i ja, radio kao honorarac u Politici 1981.-1982. godine. Zajedno smo počeli na Beogradskoj hronici i napustili Politiku otprilike u isto vreme. Naravno da ni Dragana ni ja nismo imali pojma da su oni u Amsterdamu. Meni je ovo izgledalo kao da je Kosmos regulisan narativnim strukturama koje nisu skroz specifične za jednu odredjenu osobu. Recimo, rečenica: „D. Obradović, udata za lika koji je 1981. radio u Politici, na Beogradskoj hronici, predavaće 1992. na katedri za evropske studije Univerziteta u Amsterdamu“ - ostvariće se za svaku osobu koja uopšte može biti označena ovakvom narativnom strukturom. Toga je u Amsterdamu, u tom trenutku, bilo dva komada. Kao što skoro pomenuh svom prijatelju Nenadu Fišeru, kada bi neko uzviknuo „ko je taj ex-Jugoslavenski filozof, jedan od najboljih prijatelja Mire Oklobdžije, anarho-grofice rodom iz Zagreba, koji je migrirao u Holandiju devedesetih godina, a čija je žena ona vizuelna umetnica koja je polomila nogu padom sa bicikla“- ne zna se ko bi pre od nas dvojice podigao ruku…Jeste da ovakav način kodiranja izgleda malo primitivno, ali čini se da je prilično efikasan!
To nas, na kraju, dovodi do sposobnosti reči da proizvedu efekte. Imao sam prilike da posmatram uživo kako Lav Geršman, ruski beli mag sa prebivalištem u Beogradu, seče sopstvenu ruku nožem kojim smo prethodno rezali jabuke, samo da bi nas ubedio da može da zaustavi krvarenje bajalicom.
Ta mu sposobnost, medjutim, nije omogućila da predvidi da će mu, tokom nedelju dana koje je proveo na pecanju, komšija, čisto da mu napakosti, oduzeti WC i kadu, tako što će probiti zid ka njegovom kupatilu i zazidati ulaz, spajajući ovu prostoriju vratima sa sopstvenim stanom. Jedina reč koja mu je pomogla u toj situaciji je bila reč zakona, ali je na tu reč morao da sačeka baš poprilično dugo…
Sličnu moć kao bajalice imaju i nadimci. Neverovatno je do koje mere nadimak, kada se ’primi’, počinje da odredjuje čoveka. Ali nije lako smisliti nadimak koji će se ’zalepiti’ za osobu. Django je tu apsolutni majstor. Jednom smo izbrojali preko 180 nadimaka koje je on dao ljudima i to samo onih koji su se održali i proširili. Isus, Seksi, Kekec, Pirueto, Žuti, Helikopter, Šejn, Obrvica… da ne nabrajam dalje. Tek kada bi ste upoznali ove ljude znali bi do koje mere su ovi nadimci ’spot on’.
Nekada pomislim da nije u pitanju šta tačno Django kaže, već kako to kaže. Recimo, Djangov engleski je prilično problematičan, pošto je u školi učio ruski. Ali, on se sasvim dobro snalazi pa sa ograničenim vokabularom kaže mnogo toga. Tako je jednom, dok smo radili prelom i grafički dizajn za art magazin ’Vernisage’, vlasnica, kojoj je dao nadimak ’Metla’, pokazivala novinarima, koji su sedeli za stolom, prelom jednog od tekstova koji je izlazio u sledećem broju. Nije znala da im odgovori zbog čega su stranice baš tako prelomljene pa je prišla Djangu da joj on objasni:
- „That’s because of ravnotež“, odgovorio je Django
- „Aaa… because of ravnotege!“ ponovila je Metla i odmah to prenela okupljenim novinarima.
- „Aha, of course, because of ravnotege…“ ponovili su u glas…
„Ravnotege“ je dao dignitet prelomu, kao tehnički termin za koji su svi za stolom pomislili da potiče iz francuskog jezika. Ne bih se čudio da se termin primio i da su ga kasnije ponavljali i u mnogim drugim situacijama kojima nisam prisustvovao.
Na kraju krajeva, Django je dao nadimak i Velikom Omu. I to kakav nadimak! Ljudi su davali razna imena transcendentnim bićima, recimo ’Bog’, ’Gospod’, ’Apsolut’, ili ’Šiva’, ’Jupiter’, ’Tor’…Te reči su generisale poštovanje, pijetet, ali i strah, anksioznost. Nadu, očekivanje, ali i razočaranje i ogorčenje. Mnogo nekih velikih emocija i komplikovanih životnih pravila kojima su potom regulisani odnosi sa tim transcendentnim entitetima. A vidi samo koliko je lagano ime ’Veliki Om’. I dalje je to nešto kosmičko i transcendentno, ali izgleda kao drugar sa odličnim smislom za humor. Ništa mu ne tražiš i ništa ne očekuješ, niti ti on nešto obećava. Čak ni to, da postoji. A baš ste se siti narazgovarali i imaš utisak topline i naklonosti.
Šta čoveku pa više treba od nepoznate kosmičke sile!
P.S.
Ovaj tekst sam napisao 20 maja 2024. Četiri dana kasnije, otišao sam do car-wash-a, pustio program za pranje i razmišljao o tome da zamolim Milana Pecu Nikolića, da tekst postavi na Substack i pošalje mi link, ali da ga još uvek ne objavljuje u MPN Magazinu. Ideja mi je bila da ovo bude poslednji tekst koji će biti objavljen u ovoj seriji, i kasnije neka vrsta pogovora buduće knjige. A onda sam pomislio: „Šta ako se sada pokvari ova mašinerija koje mi pere auto?“. 20 sekundi kasnije, sokoćalo je zaista zabagovalo, zaglavivši se na jednom mestu, beskonačno bacajući vodu negde izmedju prednjih i zadnjih vrata. Čovek koji je radio na pumpi je probao reset. Nije pomoglo. Kao i ništa drugo što je pokušao da uradi. Pritom se skalamerija zaglavila tako da od nje nisam mogao da otvorim vrata i uđem u auto. Nego sam akrobatskom ekvilibristikom ušao preko zadnjeg sedišta.
Dok sam, nakon toga, ručno dovršavao pranje, pomislio sam da mi se Veliki Om, na svoj krajnje duhoviti način, zahvalio za tekst. Pozvao sam Djanga telefonom da mu kažem šta se upravo desilo.
- „Baš si ga prozvao!“… odmah mi je rekao.
- „Šteta samo što se nisi setio da u tom trenutku pomisliš ’Šta ako se sada obogatim tako da zauvek obezbedim i sebe, kao i svoju familiju i prijatelje’. Nego si ljudima bezveze pokvario car-wash…“
Odmah sam se osetio kao jedan od onih glupih junaka iz viceva sa zlatnom ribicom…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|