Između dva izvora, u okolini Beograda, udaljena par kilometara jedan od drugoga, živeo je, u davna vremena, strašni zmaj, koji je prepadao i otimao devojke kada dođu da natoče vodu ili operu veš. Taj teror je prekinuo hrabri junak Žarko, koji je, uz natčovečanske napore, ubio aždaju osvojivši srce najlepše devojke. Legenda kaže da je po njemu Žarkovo dobilo ime. Skeptici, medjutim, smatraju da je mnogo verovatnije da su selo krstili Turci oko 1530. po nekom Žarku, koji je, na toj teritoriji, za njih ubirao porez.
Veoma prostrano i bogato selo je vekovima hranilo i napajalo Beograd (na teritoriji sela, pored Save, napravljena je prva fabrika vode), a 1840. selo je dobilo i školu, koja je, u to vreme, bila jedna od samo šezdesetak koje su postojale u Srbiji.
Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, Žarkovo je bilo amalgam ruralne oblasti i prilično haotične urbane sredine, koja se sastojala malo od divnih dvospratnih porodičnih kuća, a malo od nadirućih spavaonica koje su, deo po deo, osvajale prostor, doseljavajući hiljade novih stanovnika i suštinski menjajući kako demografsku strukturu tako i tradicionalni način života. Ne znam bolji primer za opisivanje ovog haosa od ’Vile Anarhije’, kako smo prozvali kuću u Žarkovu, na ivici Ceraka, gde sam čitavu deceniju živeo kao podstanar, od 1979. pa do 1989. godine. Nikada dovršena dvospratna građevina, koja, zbog poreza, nije imala fasadu, kao ni ogradu na terasi, bila je sagrađena na imanju Mike Joksimovića, žarkovačkog seljaka, koji bi svaki dan upregao konja i odlazio da obrađuje njivu, negde dole u blizini Makiša.
Iza kuće je bila štala, kao i svinjac, malo iznad stare Mikine udžerice, a, sa prednje strane, gomila peska, koji je tu opstao kao neka neumitna životna konstanta svih deset godina koje sam tamo stanovao – ’potemkinovski’ se pretvarajući da je kuća još uvek u fazi izgradnje. Ta prednja strana je gledala na sam kraj slepe ulice, gde su svako malo postavljane šatre za lokalna venčanja, garantujući ’gažu’ ciganima, sa susednog brda, čiji se osnovni kvalitet: da sviraju i pevaju veoma glasno (kolikogod da su falširali) veoma cenio u tom delu skoro-pa-Beograda. Jedan od njih me je dozivao ’kolegaaaa!’, kada je kroz otvoren prozor čuo da sviram klavir. Prekinuo sam i izašao na terasu:
- „Koja ti je, bre, to pesma?“
- „Round midnight“ odgovorio sam.
- „Ja prvo pomislio jednu tužna ciganska. A onda vidim ova još tužnija. Keve mi, umalo si me rasplakao…“
- „Nego da nemaš slučajno jednu cigaru da daš kolezi…“?
Prvi komšija sa leve strane, iako zaposlen u državnoj službi, dodatno je tezgario tako što je klao svinje i kačio ih da se cede na banderi ispred kuće. Krv je završavala u slivniku, ali je trotoar na tom delu, uprkos svim pranjima, uvek ostajao po malo crvenkast. Ustvari, pogrešno je reći da je ovo bila slepa ulica. Pre će biti da je tu samo bio kraj asfalta, jer se ulica nominalno ukrštala sa drugom ulicom, koju bi pravilnije bilo opisati kao kanal ili vododerinu, a koju sam u tekstu za beogradsku hroniku Politike, gde sam jedno vreme radio kao honorarac, nazvao ’ulicom bez ulice’. Taj lomivrat je imao čak i ime. Zvao se ’Ulica Dimitrija Avramovića’. Tu je kokoškama carevao debeli petao koga smo, iz milošte, zvali ’Bora Đorđević’, i koga smo često zamišljali okačenog na onu istu banderu, pošto nas je preglasnim kukurikanjem budio rano ujutru, po pravilu samo malo nakon što bi uopšte zaspali.
Stanovnici Vile Anarhije su podjednako bili primer svetova u sudaru. Na prvom ulazu, u suterenu, živeo je mlađi Mikin sin, Zoran, čija je sva odeća bila iste boje, pošto je uvek sve prao zajedno, ne obazirući se na specifičnosti kolorita. Krajnje opušten, hedonista, šarmer i ono što u narodu zovu ’dobar ko leba’, Zoran je uvek bio spreman da se u odelu, u kome je krenuo na slavu, podvuče pod auto da nekome popravi auspuh. Iznad njega, na prvom spratu, živeo je njegov brat, Ćira, koji je jedini u čitavoj Vili Anarhiji zaključavao svoja vrata. Moja tadašnja žena, Dragana, i ja, živeli smo na drugom spratu. Kada je jednom u kuću ušao lopov, prošetao se kroz Zoranov i naš stan ne uzevši ništa, osim jedne oveće kese, u koju je strpao sve ono što je ukrao nakon što je obio Ćirin stan. Na drugom ulazu živela je žena sa dva sina, od kojih je jedan bio slikar, a drugi alkoholičar. Naravno, i prvi je pio kao smuk, a drugi je takodje slikao, ali ih nekako obojicu pamtim po onome u čemu su bili jači. Tu su živela i dva grčka studenta, Nikos i Rodos. Kod njih je u većoj sobi bila večita žurka, a manju su naizmenično koristili parovi sa žurke, ispuštajući zvukove koji su se čuli sve do svinjca.
Krug prijatelja koji su dolazili kod Dragane i mene se većinom sastojao od anarhista, feminista, hipika, umetnika, narkomana, filozofa i kvazi-intelektualaca. Ništa od onoga što se smatralo ’normalnim’ u našem ceraškom okruženju. Pa ipak, lokalci su nas obožavali. Sećam se kada je Bobo Drakulić, zagrebački sociolog i ubedjeni anarhista, sedeo na ivici terase i duvao džoint, mlatarajući nogama iznad praznine, dok ga je sa divljenjem gledao komšija Piksi, koji je pio pivo, presrećan što konačno nekoga može da obrazuje na temu šta je dobra rakija, da ne bi mislio da je bajnobaštanska klekovača, koju sam inače Bobi uredno nosio u Zagreb, ubedljivo najbolji srpski izvozni proizvod.
„Ovo kod tebe je zaista prava anarhistička komuna“ – rekao mi je Bobo zadivljeno jednom prilikom. „Toliko raznolikih ljudi, koji pripadaju svim kategorijama društva, srećno živi u zajednici u kojoj se poštuju, podržavaju i vole, bez obzira na sve razlike…“
Naravno, Bobo ovo nije mogao da zaključi samo na osnovu jedne posete. Od kada smo se Dragana i ja na prvi pogled zaljubili u njega i Miru Oklobdžiju, sa kojom je živeo malo manje od desetak godina, nakon što smo ih upoznali na nekom pan-jugoslovenskom sabatu levičara kod mene u Institutu, postali smo nerazdvojni, tako da su oni svoje boravke u Beogradu provodili kod nas, a mi kod njih u Zagrebu.
I, naravno, družili smo se na Komiži, koju su jugoslavenski kritički intelektualci izabrali za novu reinkarnaciju Korčulanske letnje škole. Pošto projekat nije izdržao duže od par godina, ’ekipica’ se kasnije preselila u Internacionalni univerzitetski centar, u Dubrovniku, gde se krajem marta i početkom aprila svake godine, u drugoj polovini osamdesetih, održavao skup ’filozofija i društvo’, na kome su moji ’praksisovci’, i njihovi strani gosti, bili redovni učesnici. Svako takvo okupljanje mi mlađi smo koristili za razgovore o tome kako bi trebalo da se profilira naša generacija kritičkih intelektualaca, povrh Bobinih akcija pravljena bedževa sa hipi i protesnim sadržajima, besplatnog deljenja kaseta sa rok muzikom inspirisanom ’new left’ pokretom i planiranja činova građanske neposlušnosti u reakciji na autoritarne postupke tadašnje vlasti.
Mira je bila sve ono što prosečna majka ne priželjkuje za snaju: nežno ironična, lepa i pametna. U njenu odbranu da kažem da je bila i blago ’uvrnuta’, i nepogrešivo precizna u izboru pogrešnih muškaraca. A i oni su se primali na nju kao muve na lepak. Kad sam je prvi put odveo kod Ive, Ace i Bate, koji su, osamdesetih, od knjižare u Cetinjskoj napravili omiljeno mesto gradskog okupljanja, utrkivali su se ko će da joj da nepristojniju ponudu. Danas dovršava knjigu u kojoj pokazuje da ljudska vrsta neopravdano nosi naziv ’homo sapiens’ i zaslužuje da se adekvatnije nazove ’homo vampyrus’.
Bobo, koji je izgledao kao neki balkanski Džon Lenon, imao je nultu toleranciju za svaki oblik diskriminacije i limitiranja slobode (iako bi o tome njegove žene možda mogle da govore iz malo drugačije perspektive). Do koje mere je svaka diskriminacija za njega bila anatema, ilustrovaću scenom sa Komiže, gde smo sedeli na zidiću i gledali u more, kada su pored nas prošle dve zaista prilično ružne devojke. Bobo im je nešto šmekerski dobacio, na šta su one, u prolazu, odreagovale crvenilom i osmehom. Ja sam ga pogledao sa iskrenim čuđenjem. Odmah mi je to prebacio kultnom rečenicom: „Pa, zar ti praviš estetsku diskriminaciju?“.
U početku sam se u Žarkovu osećao kao stranac, izmaknut iz svog prirodnog okruženja Banovog brda. Srećom, par stotina metara dalje, živeo je Dejan Tričković, koga sam poznavao još iz gimnazijskih dana, kao i iz muzičke škole. Nekako sam uvek imao utisak da mi taj lik konstantno diše za vratom. Ja sam imao bend u kome je pevao Ivan Lončarević, nakon čega je on napravio duo sa Ivanom Lončarevićem. Ja se naložio na džez. On se naložio na džez. Ja upisao studije na katedri za filozofiju i sociologiju. On upisao studije na katedri za filozofiju i sociologiju. Završili studije iste godine, ja kao najbolji student u generaciji na filozofiji, a on na sociologiji. Malo sam mu vratio time što sam sačekao da prvo on odsluži vojsku u kasarni Maršal Tito, u Zagrebu, pa tek onda ja. Ali i tamo smo svirali u istom armijskom bendu...
Nekoliko godina nakon što je otišao u Njujork, na postdiplomske studije antropologije, na ’New School for Social Research’, zajedno sa Draganom, Đangom i našom drugaricom Vanjom Paradinović, snimio sam kasetu, sa njemu-prilagođenim prepevima poznatih pesama, koju smo mu poslali poštom. Tako smo prepevali „Na morskome plavom žalu“ na način koji dobro ilustruje prva strofa:
„U dalekome Njujorku
Gde se čuje metro mio
Ceraški sam svinjac snio
Ah, kako sam srećan bio.“
Voljom sudbine, većina junaka ove priče je završila u inostranstvu. Trica je ostao u Njujorku. Vanju je život odveo u Arizonu, pa na Floridu. Bobo je završio u Kanadi. Mira u Hagu (mada ne u zatvoru). A Django, Dragana i ja smo 1991. otišli u Amsterdam. Žarkovo se, u medjuvremenu, promenilo do neprepoznatljivosti. To me je podsetilo na Singapur, gde nas je lokalni Kinez, poslovni partner, vodio da vidimo jedinu kuću koja je opstala, u čitavom delu grada u kome je on živeo, iz perioda njegovog detinjstva. Samo što je Žarkovo sada nakaradna, u najgorem smislu ’postmoderna’, loše urbanizovana tvorevina, u kojoj više nema mesta za svinje, kokoške i konje. A pretpostavljam ni za anarhističke komune, niti za ciganske šatre. Zmaj i junak Žarko su već davno zaboravljeni.
Vila Anarhija je konačno dobila fasadu i ogradu na terasama. A pesak je nepovratno iscurio…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|