VIRTUELNI EGIPAT
Biznis kao izgovor za uživanje
Zahi Havas, nesumnjivi Bog-i-batina egipatske arheologije, koji ne skida svoj ‘Indijana Džons’ šešir čak i kada sedi u zatvorenom prostoru, već je pušio nargile kada smo Bojana Mojsov, Nenad Mikalački Django i ja stigli na ugovoreni sastanak. Usput smo svratili do poslastičarnice koja je važila za najbolju u Kairu, gde smo lokal-patriotski konstatovali da su bolji kolači čak i kod Trovača na Banovom brdu. Zahi, čovek koji slabo sluša, a mnogo voli da govori o sebi, bio je, u to vreme, pred kraj drugog milenijuma, opsednut svojim ratom protiv ‘piramidiota’. To su oni koji su gradnju piramida pomerali jedno desetak hiljada godina unazad pripisujući je vanzemaljcima. Pričao nam je kako je definitivno pronašao dokaze da su piramide gradili obični Egipćani, a ne robovi (još manje vanzemaljci) jer su projekti gradnje piramida bili način da država, kroz nadoknadu, koja se sastojala od hrane, piva i vina, omogući stanovništvu da preživi period godine koji nije pogodan za poljoprivredu i da u zdravlju dočeka sledeću sezonu plavljenja Nila.
“Ma nije moguće. Da malo ne preteruješ…”
To ga je pitanje ne samo navelo na još užarenije argumente, nego i da nam potpiše dozvolu da možemo da posetimo novo-otkriveno selo graditelja piramida, kao i njihovo groblje, što su arheološke lokacije u blizini piramida Gize, koje su u to vreme (a mislim i dan danas) bile zatvorene za turiste. Bilo je to jedno fantastično iskustvo! Zaista govori više o životu od pre skoro pet hiljada godina nego bilo koja piramida ili grobnica. Bojana nam je prevodila natpise na zidovima omanjih spomenika. Na jednoj je bio lament nekog, očigledno bolje plaćenog, radnika, posvećen njegovoj preminuloj i dobro popunjenoj ženi, koju sve vreme iz milošte zove ‘moj nilski konjić’. Tu je bila i ‘mastaba’ visoko kotiranog zanatlije. Najsiromašnije radnike su jednostavno zatrpavali u pesak, bez ikakvog traga o kome se radi, tako da smo, prolazeći grobljem, morali da pazimo da ne stanemo na neku lobanju ili butnu kost.
Zahi Havas je imao stelarnu karijeru. Završio je grčku i rimsku arheologiju u Aleksandriji, a zatim egiptologiju u Kairu. Nakon što je vodio iskopavanja u Hermopolisu i Tarani, prebačen je u Gizu, gde je prvo bio Inspektor za antikvitete, pa Prvi inspektor, pa Glavni inspektor, da bi na kraju bio postavljen i za Ministra za antikvitete, prvo u Mubarakovoj vladi a onda i u vladi Esama Šarafa. Pored nekoliko važnih arheoloških otkrića, bavio se i DNK testiranjem mumija, traganjem za tajnim kanalima i prostorijama unutar piramida, restauracijom Svinge, a posebno strastveno je lobirao za povratak u Egipat otuđenog arheološkog blaga, koje se nalazi po raznim muzejima u svetu.
U to vreme, Bojana Mojsov je radila, za svoje američke poslodavce, na proceni i planiranju restauracije grobnice Setija I, u Dolini kraljeva. Djangu i meni je palo na pamet da svih tih godina, tokom kojih će ulaz biti zabranjen posetiocima, turisti možda mogu da šetaju interaktivnom 3D prezentacijom grobnice, koja bi bila dostupna na ekranu postavljenom ispred ulaza. Štaviše, odmah smo shvatili da je ovo samo jedna od zanimljivih lokacija privremeno ili trajno nedostupnih turistima u Egiptu. Ako bi se pokazalo da je interes za ovakvu digitalnu prezentaciju dovoljno veliki, 3D rekonstrukcija grobnice Setija I bi mogla da otvori vrata čitavom projektu koji smo nazvali “Virtuelni Egipat”, koji bi, vremenom, mogao da preraste u jednu sveobuhvatnu interaktivnu 3D prezentaciju velikog broja egipatskih piramida, grobnica i hramova. Što bi bilo veoma primenjivo za različite potrebe, a ne samo za dočaravanje turistima lokacija koje su trenutno nedostupne.
Upravo je ovaj projekat razlog zbog koga smo se i našli sa Zahi Havasom. Iako je budžet zavisio od toga da li će Amerikanci dobiti posao rekonstrukcije grobnice ili ne, Zahijev ‘blagoslov’ i njegova aktivna participacija u promociji projekta bili su, po našem mišljenju, od ključnog značaja za uspeh celokupnog posla.
Djangovo interesovanje za Egipat počelo je pripremanjem stripa o faraonu Skorpionu Prvom, koji je smatran ujediniteljem Gornjeg Egipta. Ovo je trebalo da bude drugi strip, u seriji ‘Pet godišnjih doba’, koji je Django, zajedno sa Igorom Kordejem, radio za ediciju Histoires Fantastiques, francuske izdavačke kuće Dargaud. Prvi strip, pod imenom ‘Jesen’, u kome je jedan od glavnih junaka Tuluz Lotrek, već je bio objavljen tokom 1990. godine. Ja sam, s druge strane, u to vreme bio duboko u egipatskoj mitologiji, u okviru svog kad-baš-nemam-šta-drugo-da-radim proučavanja hermeticizma i ezoterije.
Kako izgledaju pregovori sa jednim Egipćaninom ne moram posebno da objašnjavam ljudima koji žive u Srbiji. Njegov interes da još više unapredi svoj imidž bio je podjednak interesu za ličnu finansijsku dobit od ovog projekta. U trenucima kada je hvatao dah izmedju rečenica o samome sebi, nekako smo ga ubedili da projekat ima potencijal i za jedno i za drugo…
Ideja je bila da, u prvoj fazi, od 1999. pa do 2001. uradimo 3D rekonstrukcije jedne piramide (Keopsove), jedne grobnice (Setija I) i jednog hrama (Hrama Boginje Hator u Denderi). Zahi je trebalo da bude supervizor rada na modelu Keopsove piramide, Bojana bi nadgledala rad na modelu grobnice Setija I, a od Zahija smo dobili i kontakt detalje arheologa iz Kena distrikta, pod čijom je jurisdikcijom bio hram u Denderi. Naš kamerman, Španac koji se zvao Karlos, proveo je zatim prilično vremena u Egiptu snimajući unutrašnjost ovih antikviteta. A 3D model grobnice Setija I smo u velikoj meri i dovršili. Sve su ovo bile naše investicije, sa ciljem da bolje ilustrujemo ideju projekta potencijalnim finansijerima i poslovnim partnerima. Budućnost je izgledala blistavo pošto smo, u drugoj fazi, od 2000. pa do 2005. planirali da rekonstruišemo gro piramida, grobnica i hramova, dovršavajući jednu krajnje impresivnu kolekciju. U našim glavama (i biznis planu) već smo videli cyber-izložbe, TV serije, CD Romove, DVD-jeve, ali i subsidije, kao i zaradu od turista na samim lokacijama.
Nikada nećemo saznati da li je to bilo preoptimistično planiranje, pošto se prvi preduslov za oficijelno započinjanje projekta nije ispunio: Bojanini Amerikanci nisu dobili posao restauracije grobnice Setija I. Nekako u paraleli, mi smo uspešno ugovorili rad na dugometražnom crtanom filmu, što je tražilo potpuno posvećenje, jer je, pored kreativnih priprema (priče, scenarija, likova, storiborda…), nametalo i stvaranje čitavog novog animacijskog studija. A takodje smo (pre svega zaslugom Zorana Bačića, našeg ‘trećeg Ja’) ubedili Rul Pipera, tada smatranog za ‘holanskog Bil Gejtsa’, da investira u našu softversku kompaniju koja bi se bavila inovacijama u oblasti Internet softvera. Tako da nismo baš mnogo ni pokušavali da pronađemo alternativne izvore finansiranja Virtuelnog Egipta.
U svakom slučaju, iako se ideja 3D rekonstrukcije egipatskih spomenika nije pretočila u ozbiljan biznis, nama je donela mnogo. Da nije bilo nje, ne bi smo dobili Zahijev blagoslov da posetimo niz lokacija koje su bile u to vreme zatvorene za turiste. Izmedju ostalog, tada posetioci nisu mogli da udju u Snefruovu ‘crvenu piramidu’, prvu pravu piramidu koja je ikada napravljena. A, kao Zahijevi gosti, mi ne samo da smo ušli unutra, već smo tamo proveli sat vremena sami samcati!
Snefru je inače ostavio iza sebe tri piramide: nedovršenu piramidu u Mejdumu, koju je započeo suviše strmo, zatim ‘šator piramidu’ u Dahšuru, gde je ponovo morao da koriguje uglove, i, konačno, ‘crvenu piramidu’ gde je zadatak odrađen toliko dobro da je ova piramida kasnije postala uzor Keopsovoj.
Ipak, najupečatljivije iskustvo sa tog putovanja je bio pogled sa dine, dvadesetak kilometara udaljene od Kaira, gde smo bili u poseti Bojaninom prijatelju koji je tamo kupio imanje. Sa te tačke, pucao je pogled, kao na dlanu, na sve piramide Dahšura, Sakare i Gize, kao i na Kairo u daljini, sa druge strane Nila, ‘zamućen’, kao na slikama impresionista, zbog izmaglice od zagađenja, koja se nadvijala nad gradom kao neka poluprozirna kupola.
Naravoučenije ovog teksta bi trebalo da bude da uspešnost nekog projekta nije u korelaciji sa upečatljivošću iskustva koje nam taj projekat omogućuje. U životu sam imao mnogo uspešnijih aktivnosti, kao i niz tema kojima sam se bavio, za koje bih mogao da kažem da su mi bile mnogo značajnije i zanimljivije. Ali, malo kada mi je neki projekat onogućio takvo uživanje, kao i takav kvalitet iskustva kao što je to bio slučaj sa projektom Virtuelnog Egipta. To je generisalo čitav niz slika, osećanja i saznanja koji će zauvek ostate urezani u mom sećanju. Na kraju krajeva, omogućilo mi je da shvatim: da biznis, iako uvek usmeren ka nekom uspehu, ipak, pre svega, treba da bude odličan izgovor za uživanje i lično napredovanje…
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|