VLADATI KOPNOM I MOREM
Geopolitika koja se pravi da to nije
Ovde na Zapadu, gde evo živim već više od trideset godina, sve češće nam govore da je geopolitika izgubila na značaju, jer su definitivno uspostavljena pravila koja regulišu političko ponašanje, što isključuje nametanje nečijih geopolitičkih interesa drugim državama. To znači da ’poredak zasnovan na pravilima“ (’rules based order’), isključuje „geostrateško ponašanje“, kao nešto retrogradno, nepotrebno i protivno usvojenim principima. Upravo zbog toga, u Evropi i Americi i postoji tolika konsternacija zbog ruskog ’geopolitičkog širenja’. Ne samo da se time ugrožava Ukrajina kao država, već se i poništava ’red zasnovan na pravilima“ u celini, namećući čovečanstvu povratak na prevaziđeno doba geopolitike.
Ovo je, naravno, propagandna, koja, suprotno onome što govori, i sama ima za cilj da doprinese ispunjenju odredjenih geopolitičkih interesa. Da bi to jasno videli, hajde da skiciramo kratku istoriju geopolitike uključujući i geopolitičke ciljeve koji su definisani po završetku hladnog rata.
Uvek je najlakše početi od stare Grčke. Tu su, koliko znamo, teorijski formulisani prvi geopolitički principi, kod Hekateja iz Mileta, koji je podelio svet na sever (Evropa) i jug (Azija i Afrika), kao i kod Hipokrata, Herodota, Tukidida, Platona i Aristotela…Neki od tih principa su povezivali klimu i politiku, neki ekonomiju i politiku, neki su bili na temu kontrole kopna i mora (Sparta vs Atina), a imalo je i onih koji su geopolitiku definisali iz perspektive demografije. Grčka geopolitička strategija se razlikovala od jednog grada-države do drugog, osim u tri slučaja: Trojanskog rata, Atinske ekspanzije i Aleksandrovih osvajanja. Sva tri slučaja su imala zajedničku fokalnu tačku, a to je kontrola Male Azije, pre svega zbog kontrole Mediterana, trgovine sa Azijom i Afrikom, i pristupa resursima. To je nužno proizvodilo sukob prvo sa Kritskom pomorskom civilizacijom, a onda i sa gigantskim Persijskim carstvom. Mala Azija je, za Grke, bila ’hodnik’ ka Egiptu, i preko Egipta ka Nubijskom zlatu. ’Predsoblje’ arabijskog poluostrva, koje ne samo da je bilo kolevka civilizacije već je omogućavalo i prolaz ka Indijskom okeanu. I, konačno, ’svetionik’ Mediterana, teritorija sa koje se najbrže moglo do bilo koje luke na mediteranskoj obali.
Ništa od ovih geopolitičkih prioriteta se nije promenilo ni za Rimljane, osim što im je, zbog geografske pozicije Rima, obezbeđivanje zapadnih obala Sredozemnog mora takodje postalo jedan od prioriteta. Mnogo kasnije, 330. godine nove ere, shvatanje da će zapadne granice Rima pre ili kasnije postati neodržive, je nateralo imperatora Konstantina na ’istočni greh’ i centriranje nove ’rimske’ države oko prelaza sa evropskog na azijsko kopno.
Jedan od prvih Američkih izraza geopolitičkog razmišljanja je čuvena ’Monroova doktrina’, iz 1823. kojom se uvodi pojam ’zona uticaja’, pa se čitav ’Novi svet’ proglašava zonom uticaja Sjedinjenih američkih država. Tom geostrateškom pozicijom se Amerika zapravo suprotstavila evropskom kolonijalizmu.
Ipak, ta opozicija prema ’Starom svetu’ nije predugo trajala, pošto su prve moderne geopolitičke teorije, koje su postavili Alfred Tajer Mehan (1840 – 1914) i Helford Mekinder (1861 – 1947) insistirale na povezivanju američkih geopolitičkih interesa sa evropskim. Tajer Mehan je završio Pomorsku akademiju i, nakon ne baš spektakularne oficirske i kapetanske karijere, odlučio da prihvati ponudu da predaje na Pomorskom vojnom koledžu, gde 1888. sreće i Teodora Ruzvelta, kasnijeg američkog predsednika, čiji postaje dugogodišnji prijatelj i strateški savetnik. Njegova osnovna geopolitička teza, koju je ilustrovao različitim primerima, je bila da snaga mornarice i kontrola mora odredjuju veličinu jedne nacije. Najupečatljiviji primer je način na koji su britanske pomorske pobede nad Francuskom, pod Lordom Nelsonom, na kraju uticale na krah Napoleona, bez obzira na to što je Francuska postigla visok stepen vladavine kopnom.
Mekinder (inače britanski parlamentarac i jedan od najvažnijih predstavnika grupe koja se zalagala za ’uvezivanje’ britanskog kolonijalizma sa američkim liberalizmom, kako bi se stvorio jedan dugovečni anglo-saksonski svetski hegemon), podržavao je Tajer Mehanovu tezu, koju je dodatno postavio u kontekst istorijskog sukoba izmedju evropskih i azijskih naroda. U tom sukobu, Evropa je našla način da prosperira upravo zbog mornarice i mogućnosti kontrole i eksploatacije prekomorskih kolonija. Eventualna sprega Rusije, koja kontroliše Aziju, Nemačke, koja je postala kontinentalna sila i Japana, koji ima pomorske kapacitete, pretila je da postane najveća pretnja anglo-saksonskoj dominaciji. Zbog toga, po Mekinderu, jedan od osnovnih dugoročnih geopolitičkih ciljeva Velike Britanije i Amerike mora da bude sprečavanje približavanja Nemačke i Rusije.
Homer Lea, koji je proveo svoj vek kao veoma uticajni američki oficir u Kini, je predvidjao nemački napad na Englesku, ruski na Indiju i japanski na zemlje dalekog Istoka. To bi bio katastrofalni razvoj dogadjaja koji bi totalno poništio anglo-saksonski primat u svetu i učinio Ameriku perifernom silom. On je bio i jedan od prvih koji je zapazio da Japanska južna ostrva, sa Tajvanom i Filipinima u produžetku, sprečavaju kineski izlaz u Tihi okean, što je bio i osnovni razlog Japanske aneksije Tajvana 1885. godine.
Danas, kada je Japan, kao što su i Filipini, saveznik Amerike, a Kina opasni takmac koji preti da ograniči američki primat u svetu, kontrola Tajvana postaje jedan od osnovnih geopolitičkih ciljeva Američkih političara, upravo zbog ovog ’geopolitičkog atavizma’. Kao da se u medjuvremenu nije dogodio eksponencijalni razvoj vojnog i civilnog avio saobraćaja. I kao da kineska vizija ’novog puta svile’ nije zasnovana na izgradnji pan-evroazijske železnice brzih pruga, koja bi omogućila dalju evroazijsku integraciju.
Do koje mere su se anglo-saksonski geopolitički stratezi plašili mogućeg saveza Rusije i Nemačke govori i činjenica da je Rusija, pre početka Prvog svetskog rata, dobila obećanje od Engleske i Francuske da će, u slučaju da uđe u pakt sa njima, nakon rata dobiti dodatne južne teritorije, uključujući i Istanbul. Socijalistička revolucija iz 1917. i rusko-nemački pakt, su, naravno, promenili sve prethodne dogovore.
Anglo-saksonski geopolitički stratezi su brzo shvatili da sovjetski lideri koriste novu socijalističku internacionalu, u formi Kominterne, kao geopolitički instrument. Ponovo je pretila opasnost totalne evro-azijske integracije, samo sada pod plaštom socijalističke revolucije. To je i razlog zbog čega je - osim neželjene, ali neophodne, saradnje tokom rata protiv fašističke Nemačke - odnos izmedju SSSR-a i Zapada uvek bio odnos potpunog antagonizma, koji je ’stabilizovan’ podelom na blokove, što, geostrateški gledano, iz Američke perspektive, i nije bio loš rezultat, pošto se time ne samo zaustavilo širenje socijalizma, već i dalje evroazijsko povezivanja.
Nakon što je Amerika sedamdesetih godina 20. veka bolno shvatila da su njihove rezerve nafte ograničene, kratkoročni geopolitički fokus se prebacio na kontrolu Bliskog istoka. Ali, dugoročno, postalo je jasno da će kad-tad morati da se računa sa činjenicom da su ubedljivo najveći svetski resursi velikog broja materijala neophodnih industriji - na sovjetskoj teritoriji. Kontrola nad tim resursima je postala jedan od dugoročnih prioriteta američke geopolitičke strategije, čiji je prvi korak bilo slabljenja Sovjetskog saveza, drugi dezintegracije i pripajanje novih državica Evropskoj uniji i NATO-u, a treći uvećavanje sopstvenog uticaja na samu Rusiju, uz pomoć promene sistema i stvaranja uticajne grupe korumpiranih oligarha, koji su odmah integrisani u zapadne ekonomske tokove. Ova agenda uopšte nije zavisila od toga koja je partija u nekom trenutku imala prevlast u Americi.
Pravce američke geopolitičke strategije nakon kraja hladnog rata možda je najjasnije definisao nekadašnji ministar spoljnih poslova Zbignjev Brežinski, u knjizi Grandiozna šahovska tabla, ’Američki primat i njegovi geostrateški interesi’, koja je objavljena 1997. godine. On konstatuje činjenicu da je, tokom poslednje decenije 20. veka, prvi put u istoriji, neka ne-evropska zemlja postala jedina stvarna svetska sila, pa time i finalni arbitar koji odlučuje o evroazijskoj raspodeli moći.
- „Evroazija je šahovska tabla na kojoj se i dalje nastavlja igra za globalni primat i ta igra uključuje geo-strategije, kao strateški menadžment geopolitičkih interesa“.
Po Brežinskom, dugoročni geopolitički interes Amerike je da modeluje globalnu saradnju, zasnovanu na liberalnim principima, ali isto tako da ne dozvoli da se pojavi bilo ko u Evroaziji sposoban da se suprotstavi Američkoj hegemoniji. Pošto potencijalno najveća opasnost dolazi od Rusije, pre svega zbog veličine i bogatstva u resursima, Brežinski preporučuje geo-strateški potez prevođenja Ukrajine u zonu Zapadnog uticaja, direktno slabeći Rusiju kako vojno tako i ekonomski - što će je naterati na saradnju umesto da razmišlja o suprotstavljanju novo-ostvarenom svetskom poretku i obnavljanju sopstvene imperije.
Retorika ’poretka zasnovanog na pravilima’ direktno sledi iz ovakve geopolitičke pozicije Brežinskog, koji američke interese izjednačava sa interesima liberalne globalizacije i preporučuje da se ovi interesi uvek predstavljaju kao ’univerzalni i podjednako važni za sve ljude na svetu’, a ne kao nešto što donosi dobrobit samo Americi. Takvim ’pakovanjem’ će se obezbediti široka podrška, otežavajući zadatak mogućim konkurentima. Ne treba da čudi da je medijska upotreba sintagme ’poredak zasnovan na pravilima’ naglo akcelerirala upravo u vreme sve ozbiljnijih sukoba Zapada sa Rusijom i Kinom – pošto je njen cilj upravo to, da se ti sukobi predstave ne kao sukobi različitih geopolitičkih interesa (o kojima bi, onda, možda moglo i da se pregovara), već kao sukobi ’dobra’ i ’zla’, sukobi onih koji štite ’dobrobit čovečanstva’ sa onima koji imaju sopstvene, sebične, imperijalne interese.
Možda je ’inflacija’ upotrebe ove sintagme rezultat iskrenog uverenja velikog broja evropskih i američkih političara da je ono što je Brežinski predlagao kao ’pakovanje’, ustvari sama suština onoga što je upakovano. A možda se radi i o ’mimikriji’, o strateškoj odluci da se beskrajnim ponavljanjem pokuša postići da većina ljudi zaista poveruje da je prošlo vreme geopolitike, pa da tako vladavina morem i kopnom više nije deo geopolitičke agende Zapada, već naprosto koincidencija, koja proizlazi iz neobične podudarnosti: da su Zapadni geopolitički interesi identični sa globalnim, humanim vrednostima.
U svakom slučaju, ’poredak zasnovan na pravilima’ postaće moguć onda kada bude spremnosti da se ta pravila konsekventno primene prvo na sebe pa tek onda i na druge. S obzirom da trenutno to ne izgleda kao da je slučaj, utisak je da se ovde ipak radi o ’poretku zasnovanom na cinizmu’, odnosno o geopolitici koja se samo pravi da to nije...
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|