Da li je moguće napraviti nešto zaista novo u umetnosti i šta bi to moglo da bude? Ovo pitanje nas je toliko mučilo sedamdesetih godina dvadesetog veka da smo dočekivali zore tragajući za odgovorom koji bi nam otvorio mogućnost autentičnog i originalnog umetničkog izraza. Izgledalo nam je kao da se sve ’novo’ već dogodilo u srećnija vremena kada je u umetnosti bilo mnogo više prostora za radikalne pomake. Da smo se barem rodili stotinak godina ranije dok još nije bilo kubizma, ekspresionizma, dadaizma, nadrealizma, pointilizma, ili, ako već to ne može, onda barem zenitizma i minimalizma… Ali, nismo. Pa smo se, u skladu sa ličnim sklonostima, okretali ka jazz-u, elektronskoj muzici, konceptualnoj umetnosti, filmu, stripovima ili primenjenoj umetnosti, koji su, za razliku od ’prave’ umetnosti, izgledali kao da imaju neku budućnost.
Za neke od nas, koji smo, pored umetničkih aspiracija, još i studirali filozofiju, ovo je bio krajnje interesantan teorijski problem. Kako objasniti to ’zatvaranje’ prostora umetnosti, to vremensko zaokruživanje koje se događalo baš u naše doba? Kao da je umetnost, slično fosilnom gorivu, jedan iscrpljiv resurs, koji će, u skorija vremena, kompletno presušiti. Sećam se kada smo Vlada Jovanović – Didi i ja pokrenuli ovu temu u stanu kompozitora Vlaste Trajkovića, dok smo mu, duboko u noć, raspisivali partiture za instrumente, kao način da mu se odužimo za besplatne časove komponovanja.
Vlasta nas je bez reči saslušao a onda ustao i sa police izvukao knjigu koju je bacio na sto, uz konstataciju:
- „Vidim da ovo niste pročitali. Čim se i dalje pitate zbog čega je to tako…“
Bio je to trenutak kada sam prvi put došao u kontakt sa kultnom knjigom Dragutina Gostuškog Vreme Umetnosti.
Knjigu ne vredi prepričavati, jer bi svako prepričavanje nužno a nepravedno izostavilo ili neadekvatno predstavilo neku od zaista spektakularnih opservacija, analitičkih demonstracija moći ili sintetičkih zahvata koji iskaču iz pozadine i prepadaju nepripremljenog čitaoca, svako malo, u rasponu od 409 stranica. Zato ću samo da pomenem neke od najvažnijih teza, kojima Gostuški ’mapira’ istoriju umetnosti, kao jednu konzistentnu i jasno sagledivu celinu. Osnovna teza je da se umetnost razvijala kroz cikluse, kojih je bilo ukupno pet, od antičke Grčke pa do sedamdesetih godina 20. veka. Svaki ciklus je imao tri stadijuma: inicijalni, zreli i kasni, koje Gostuški generalno naziva ’renesansnim’, ’klasičnim’ i ’baroknim’ stadijumom, mada to ne treba mešati sa stvarnom Renesansom, Klasicizmom i Barokom, kao specifičnim istorijskim periodima. Sami periodi se mogu podeliti na sledeći način: period od klasične Grčke pa do kasnog Rimskog carstva; period od Romanike do kasne Gotike; period Renesanse i Baroka, kao i period Klasicizma i Romantizma. Konačno, tu je i period apstraktne umetnosti koji započinje sa Kubizmom a završava se kompletnim napuštanjem ideje umetničkog dela kao osnovnog cilja svake umetnosti, kasnih šezdesetih godina 20. veka.
Gostuški primećuje da ovakva klasifikacija omogućuje da se jasno detektuje fenomen ubrzanja istorijskih procesa. Svaki sledeći ciklus traje duplo kraće nego prethodni. Ciklus od 1300 godina praćen je ciklusom od 600 godina a ovaj ciklusom od 350 godina, nakon koga je sledeći ciklus trajao 150 godina, a poslednji manje od 70. Gostuški je proročki video buduću dominaciju konceptualne umetnosti, kao novog umetničkog pristupa koji se fokusira na umetnički akt umesto na umetničko delo, i tačno je predvideo da će razvoj ovakve umetnosti od inicijalne forme pa do zrele (’barokne’) faze trajati ne više od 30-tak godina…Čime će se u potpunosti završiti ukupna istorija umetnosti kakvu poznajemo, pošto se o ciklusima u istorijskom smislu više neće moći govoriti, s obzirom na njihovu kratkotrajnost. Sve u svemu, kraj 20. veka označiće i kraj umetnosti, u istorijskom smislu, što znači da svaka buduća ’estetska aktivnost’ i ’estetska produkcija’, kojih će svakako biti, i to u količini koja nikada ranije nije vidjenja, više neće moći da se premerava istim kriterijumima koji se mogu primeniti na celokupnu umetnost od Periklovog doba pa sve do kraja drugog milenijuma.
Gostuški nije do kraja definisao razliku izmedju ’istorijskog aspekta umetnosti’, čiji kraj tako plastično opisuje, i umetničke/estetske produkcije nakon tog kraja. Ipak, čitalac stiče utisak da se ta razlika sastoji pre svega u činjenici da je istorija umetnosti primarno istorija razvoja jezika i metodike umetnosti a ne samo istorija kvalitetne umetničke produkcije. Istorijski, najcenjeniji umetnici su oni koji su doprineli tom razvoju jezika i metodike bilo tako što su kreirali nove sintaktičke ili semantičke strukture i pravila, bilo tako što su primenjivali te strukture i pravila na način koji je kasnije služio kao uzor ili model drugim umetnicima. Taj razvoj jezika i metodike se kompletirao nakon dve ipo hiljade godina svoje istorije, ostavljajući budućim kreatorima čitavu lepezu semantičkih i sintaktičkih principa koji će moći da se upotrebljavaju, u najrazličitijim kombinacijama, za stvaranje sopstvene umetničke naracije i sopstvenih umetničkih ’žargona’, prema individualnim i kolektivnim sklonostima u datom momentu.
Drugim rečima, u budućnosti, umetnički izraz će se ostvarivati manje ili više originalnom upotrebom i kombinacijom već poznatih elemenata i principa, unutar svake pojedinačne umetnosti, ali ne i tako što će se otkrivati novi elementi i principi, koji nikada ranije nisu korišćeni od strane drugih umetnika. Ta vrsta originalnosti jednostavno teško da će više biti moguća.
Gostuškog sam upoznao malo nakon što sam Vlasti vratio Vreme Umetnosti, koje mi je bio pozajmio na čitanje. Naravno da sam u medjuvremenu kupio i primerak za sebe. Upoznao sam ga tako što nas je Vlasta odveo na jedno od okupljanja beogradskih naučnika i umetnika, koje je Gostuški organizovao utorkom u zgradi SANU. Didi i ja smo, nakon toga, postali redovni posetioci ovog interdisciplinarnog debatnog kluba, a dešavalo se i da, po završetku zvanične seanse, zaglavimo sa Gostuškim i još nekoliko učesnika u kafani, gde bi nastavljali da raspravljamo na temu o kojoj se govorilo tog utorka. Sve do momenta kada bi Dragutin počeo da zapliće jezikom i cinično ismejava sve oko sebe. Bio je veliki erudita i jako duhovit čovek, izuzetne inteligencije i neuobičajeno širokog obrazovanja. Ali, malo pogane naravi kada se napije. Mnogo godina kasnije, pričao mi je Veselin Vesko Savić, čuveni beogradski psihijatar koji je lečio Gostuškog od alkoholizma, da ga je ovaj jednom toliko iznervirao svojim cinizmom, da je potegao pištolj i pucao u njegovom pravcu.
- „Šta bi bilo da si ga pogodio?“, pitao sam iznenađeno.
- „Ma nema šansi. Nije mi to bilo prvi put da pucam na pacijenta…“, odgovorio je Vesko i dodao u svom stilu:
- „A i da jesam, ne bi to bilo ništa prema onome što je on učinio... Govnar je uspeo da ubije čitavu umetnost…“
Autor: Slobodan Simović
 | A guest post by
|