Маскенбал XVIII-XXII века
Нешто мало више од годину дана након данас већ легендарног бала „1002. ноћ“, који су београдски уметници организовали 16. фебруара 1923. године да прикупе средства за финансирање изградње галерије за потребе Удружења љубитеља уметности „Цвијета Зузорић“, Новинарски синдикат је покренуо активности да се организује један нешто другачији, али нимало мање атрактиван бал.
Новине су данима најављивале овај догађај, чији се садржај постепено мењао и прилагођавао могућностима. Најагилнији међу новинарима били су Богослав Коњевод и Иво Тијардовић, а њихове скице костима красиле су дневне новине:
Новинарски синдикат, који је био иницијатор читаве приредбе, најзад је прихватио да се бал одржи под покровитељством чланица Кола српских сестара. Бал је заказан за 22. фебруар 1924. године у сали Официрског дома под необичним називом „Маскенбал XVIII-XXII века”.
Почетак је био заказан за десет часова, али је маскенбал отворен „Србијанком“ тек у једанаест, јер су „маске“ касно почеле да стижу…
Новинар „Времена“ овако описује атмосферу: „Иако је свет преморен од гледања и играња, можда мало преморен и од уживања живота, ипак је маскенбал новинара од прошле ноћи прошао врло лепо и необично пријатно, нарочито после поноћи. Костимирање у XXII век дало је извесног полета фантазији и кроз дворану шетале су се врло успеле маске, зачуђујуће замисли. Никад није било на нашим београдским маскенбаловима толико маски, тако ингениозно смишљених и, што је пријатно подвући, врло укусних. Контраст прошлости и будућности дат је врло пластично, и посматрајући беле, напудероване перике и обнажене груди маркиза, њихова раскошна рува и сјај, упоређујући све то са људима који ће носити у будућности нека крила на леђима или нека радио-звонца, на крају неестетична, ми смо жалили мало оно што је прошло. Можда нам наши потомци неће дати за право и биће чак увређени. Али је зато тај маскенбал фантазије забележен као врло успео.“
После „Србијанке“ ређале су се игре: шими, валс, танго и фокстрот. Појавиле су се чланице балета опере, одиграле менует и биле поздрављене дугим тапшањем. Новинарско коло усталасало је поново маске, „џаз-бенд“ и труба објавиле су нову атракцију и појавио се г. Живојин (Жика) Томић, члан београдске опере, као Војвода од Мантове и, „посматрајући овај скуп господе и дама из света, певао је о оној пресићености уживања која је била тако искрена у души тога принца-еротика“.
Ређале су се игре, испрекидане једанпут појавом шпанског витеза у оделу тореадора, који оплакује своју некадашњу љубав (г. Тихимир Тихон Хаџић који је рецитовао стиховану „Исповест“ једног шпанског тореадора коју је сам написао за овај маскенбал), други пут паром који изводи „танго егзотик“, затим дуетом из „Манон Леско“ (г-ђа Лиза Попова и Г. Томић), па једном гавотом (г-ђица Соловјев) и другим концертним тачкама, које су све биле међу тачкама реда игара.
После одмора жири је објавио награде за најуспелије костиме. Прву награду – сребрна ваза – добила је гђица Јелена Гођевац за костим XXII века „Радио“ (нацрт Богослава Коњевода), другу (мирис поклон из радње Демајоровић) гђица Живановић за костим „Стршљен-жене“ (нацрт Иве Тијардовића) и трећу награду – претплата годишња на један београдски лист – однео је г. Севдић за костим човека XXII века, са аеропланским крилима и радио-станицом на глави (заједнички нацрт Богослава Коњевода и Мирка Кујачића), који је био и један од најуспелијих косима маскенбала.
Аутор: Миодраг Миловановић
 | A guest post by
|