Moj otac je bio skriboman. Dnevnik je pisao svakodnevno, od svoje 15. pa sve do 85. godine. Kad god se negde šetao, zapisivao je sve što je video: cene u prodavnicama, natpise na nadgrobnim spomenicima, ponašanje ljudi na ulici… Njegova pisma su bila veoma opširna, a nama deci je rutinski ostavljao, u pisanoj formi, uputstva šta da uradimo, gde da idemo, kome šta da kažemo… Jednom je majstoru, koji je trebalo da dođe da popravi mašinu za sudove, ostavio poruku koju je započeo sa: „Majstore, ova mašina odlično radi…“, a nastavio sa detaljnim objašnjenjem šta da popravi, sve sa propratnim crtežom.
Ranko Simović, 1932 – 2021
Što je najbolje, a istovremeno i najgore, sva ova pisanija je uredno čuvao, tako da se, do njegove skoro 90. godine, kada je umro, nakupila ozbiljna količina prašnjavih, požutelih i protrulih papira sa detaljnim opisima ne samo njegovog života, već i života svih nas koji smo mu bili bliski. Uz propratne opise istorijskih okolnosti unutar kojih su se ti životi odvijali. Tako sam, čitajući njegove dnevnike, recimo, saznao, da sam 1962. sa nepunih pet godina, igrajući se sa plastičnim aviončićima ispred okrugle grejalice u kuhinji, smislio nekoliko pesama, koje je on uredno zapisao, od kojih je jedna glasila ovako:
„Popeh se na Mesec
Na Sunce sam seo
Brže u raketu
Da ne budem vreo!“
Dokaz da nikada nisam voleo da se slikam…
U tim dnevnicima se može pronaći i šta smo radili devedesetih, dan za danom, kad god nas je posetio u Amsterdamu; koliko reči i koje tačno je naša ćerka znala u trenutku kada je napunila godinu dana; šta je naš sin želeo da postane kada poraste, u momentu kada je imao tri godine; kakvo je bilo vreme u Beogradu kada je moja sestra diplomirala kod Bogdana Bogdanovića na memorijalnoj arhitekturi davnih sedamdesetih; pa čak i koliko se moja majka uplašila za mene, kada sam štucao tri dana uzastopce…Jednom rečju, ostavio nam je nešto što se, zavisno od tačke gledišta, može posmatrati ili kao blago, ili kao đubre, koje čovek ne može tek tako da baci, a još manje da pročita, s obzirom na količinu pisanog materijala i ukupni nivo opskurnosti. Na primer, samo ljubavna pisma koja je razmenio sa mojom majkom, tokom prve godine njenih studija medicine u Sarajevu, nisu uspela da stanu u jednu krcatu torbu! Šta onda reći o svemu ostalom!
Moj otac je bio i književnik. Nikada nisam shvatio da li je postao književnik zbog toga što je već bio skriboman, ili je njegova skribomanija posledica činjenice da je sebe video kao književnika. U svakom slučaju, treba reći da kao književnik nije bio manje opširan nego kao skriboman. Pisao je sve i svašta, ali najviše dečje pesme, od kojih su neke postale prilično popularne, nakon što su uglazbljene, kao, recimo, pesma ’Deda’, koja je počinjala ovako:
„Pored toga što pripoveda deda kupi i sladoleda Pa mališani, kud god da krenu, sobom povedu i jednog dedu“
Album na kome se pojavila i pesma ’Deda’ na stihove Ranka Simovića
Refren „deda, deda, deda, da, da, da, da…“ po kome je kompozicija ustvari prepoznatljiva, medjutim, nije bio deo njegove originalne pesme, već ga je dodao sam kompozitor…U svakom slučaju, tokom svoje duge karijere, objavio je tridesetak knjiga pesama, nekoliko bukvara i vežbanki za učenike prvog i drugog razreda osnovne škole, jedan broj monografija, par zbirki priča, doktorat iz pedagogije na temu obrazovne politike u Srbiji, i još svašta drugo. Impresivna produkcija za nekoga ko je sve ovo manje-više uradio u slobodnom vremenu, pošto je, nakon završenih studija prava, proveo radni vek kao ’direktor opšteg sektora’ Zavoda za udžbenika i nastavna sredstva Srbije.
Istini za volju, moj otac nije bio medju najtalentovanijim piscima u našoj porodici. Mnogo je talentovanija, recimo, bila moja majka, čija je blistava karijera unutar literarnog kružoka čačanske gimnazije, gde je bila ubedljivo najbolji učenik u svojoj generaciji, okončana upisivanjem medicine i kasnijom trudnoćom. Ali, kao što je i ona sama umela da kaže, talent nije dovoljan, a kvantitet ionako pre ili kasnije prelazi u kvalitet – za šta je odličan primer moj otac, kome kvantitet nikada nije predstavljao neki ozbiljan izazov.
Spomenka, tada još uvek Jovanović, u doba kada je išla u gimnaziju
Moja majka je bila eterično biće superiorne inteligencije čiji se književni talent kasnije u životu manifestovao kontinuiranom proizvodnjom rečenica sa više nivoa značenja, čije je dublje slojeve intencije i smisla malo ko razumeo, osim mene. Mislim da mi je ovaj višegodišnji hermeneutički trening od malih nogu pomogao da kasnije čitanje Hegela ili Hajdegera bude kamilica. Njoj je pak to bio način da ipak kaže šta misli a da izbegne mogući konflikt. Da li je moj otac ikada shvatao šta ona tačno hoće da mu kaže kada izgovori, na primer; „hoćeš li Ranko da ideš danas malo da se prošetaš?“, ili se samo pravio da ne shvata, nikada mi nije bilo jasno. Pošto sam ja, naravno, precizno razumeo sve ono što je ona htela da izrazi ovakvom rečenicom – a to nije bilo malo – fasciniralo me je da su njemu sva ta dublja značenja uvek nekako uspevala da izmaknu. Čak i u ranoj fazi njihove ljubavi, kada ga ona u pismima nežno i suptilno zavitlava, a iz njegovog odgovora čovek vidi da on to što je napisala shvata bukvalno i propušta poentu.
Moji roditelji su kao studenti živeli u barakama na Voždovcu
Jedan od razloga zašto mi je teško da čitam očeve dnevnike je činjenica da me to svako malo ozbiljno iznervira. Kako je moguće da je u tom i tom momentu mogao nešto tako da stavi na papir! Odjednom me zabole moja sopstvena sećanja. Imao bih potrebu da to raspravim sa njim, da sam pročitao na vreme, dok je još bio živ. Ali, nisam. Pa se tako akumulira neka količina neraščišćenih računa medju nama, za koje nisam ni znao da postoje. Memorija je veoma čudna pojava i svakako samo delimično ima veze sa fakticitetom. A, čitajući njegove dnevnike, vidim da i fakticitet samo delimično ima veze sa samim sobom. Ono što je on zapisao kao činjenicu, na osnovu koje iznosi neke stavove i izražava neka osećanja, recimo, u vezi sa mojim ponašanjem, ili ponašanjem moje sestre u nekom trenutku, zapravo nije adekvatan opis tog ponašanja jer se njegovo, navodno, ’naknadno’ osećanje i stav već unapred ’upisalo’ u opis same činjenice. Dnevnici moga oca su čist dokaz do koje mere je čak i percepcija ’top down’, a ne ’bottom up’, ili, rečeno našim jezikom, do koje mere je čak i to što vidimo uslovljeno svim onim što o tome uopšte možemo da mislimo.
Top-down pristup percepciji
Pa sam se tako odlučio da samo namenski pregledam one datume u dnevniku koji mi mogu ponuditi neke značajne podatke u vezi sa dogadjajima o kojima bio voleo da znam više, ili da se podsetim nečega što sam zaboravio, a da sve ostalo jednostavno preskočim. Valjda sam tu potrebu da izbegnem konflikt nasledio od majke. Pa makar taj potencijalni konflikt postojao samo u mojoj sopstvenoj glavi…
Kada sam napunio 10 a moja sestra 14 godina, otac i majka su odlučili da se presele u dnevnu sobu, gde su spavali na trosedu na rasklapanje, a mene uselili u svoju dotadašnju spavaću sobu, koja je istovremeno bila i radna soba moga oca. Tako sam završio u prostoriji u kojoj je bio krevet, radni sto, klavir, deset hiljada knjiga i TOSKA 5 gramofon, koji je imao mehanizam da ručku gramofona kada dodje do kraja vrati na sam početak. Što je rezultiralo time da, kada se začitam, jednu istu ploču slušam po dvadesetak puta. Pa mi se stvorila prisilna neuroza, koju osećam do dana današnjeg. Recimo, kad god neko pomene Nervala, čiju sam priču Aurelija čitao dok sam slušao Rimskog Korsakova ko zna koliko puta uzastopce, ja u glavi čujem Šeherezadu. I obratno. Ako čujem taktove Šeherezade negde u daljini, odmah se setim Aurelije.
Nikolaj Rimski Korsakov – ruski kompozitor
Nije da mi je čitanje bilo neka privlačna aktivnost u vreme kada sam dobio svoju sobu. Naprotiv. Ali, vremenom, iz dokonosti, počeo sam da čitam. Jer šta drugo da radiš, kada si dokon, sa 10 000 knjiga oko sebe! Što me je na kraju udaljilo od ostvarenja onoga do čega mi je, u to vreme, jedino bilo stalo i za šta sam verovao da imam najveći talent – a to je da postanem fudbaler…
Majka mi je umrla rano, kada je imala 61. godinu, bez da je ostavila mnogo toga za čitanje, ako ne računamo gimnazijske dane. Gotovo da mi je podjednako krivo što se nije malo više bavila zapisivanjem života, koliko me ponekad nervira što se moj otac time bavio previše. Ne zato što mislim nešto loše o ocu. Naprotiv. Njegov karakter se kontinuirano popravljao sa godinama. Pred kraj svog života, uprkos svim zdravstvenim problemima koje je imao, uvek je bio vedar i nikada se ni na šta nije žalio. Meni je to bilo zaista fascinantno, pa sam ga često hvalio za tako pozitivan stav. Jednom prilikom mi je odgovorio verovatno najvećom mudrošću koju sam čuo iz njegovih usta i koja mi je najbolje objasnila njegovo, činilo mi se bezrazložno, veselje:
- „Znaš šta…Ja od svog tela apsolutno više ništa ne očekujem. Tako da mi je premija sve što dobijem, koliko god da to bilo malo…“
Iako više nije mogao da piše, moj otac je čitao do poslednjeg dana
Iskreno se nadam da ću ovako pozitivan stav prema životu u kasnoj starosti, ako je uopšte doživim, naslediti od njega, kao što sam evo nasledio i potrebu da barem delimično zapisujem život, doduše (i srećom po moju decu), u neuporedivo manjoj meri nego on…
vidiš da ima smisla pisati i o stvarima iz ličnog života kada su dobro napisane.