Mi ne živimo u simbiozi samo sa mikro-organizmima. Živimo u simbiozi i sami sa sobom! Odnos naše svesti, sa kojom se najčešće identifikujemo i ostalih kognitivnih kapaciteta koje imamo, može da se predstaviti kao ‘simbiotički’. Naša svest kao da ‘parazitira’ na tkivu našeg kognitivnog bića, iako i sama značajno doprinosi našem opstanku unutar kompleksnog okruženja. Ovaj model ‘parazitske simbioze’ je verovatno jedna od najstarijih teorijskih invencija čovečanstva. On je vidljiv u dualizmu duše i tela, koji je predstavljan kao apsolutna istina tokom mnogih milenijuma ljudske civilizacije.
To je eminentno simbiotički patern, budući da se telo i duša smatraju živima i generički povezanim tokom života pojedinca, da bi se razdvojili u trenutku kada telo konačno umre. Prema teoriji, duša može tugovati, ali nastavlja da živi, bilo u drugom telu (teorija reinkarnacije), ili napuštanjem svoje ’parazitske strategije’, prelaženjem u drugi domen stvarnosti, po pretpostavci, izvan okvira prostora i vremena (teorija ’transcendentalne metamorfoze’).
Zanimljivo pitanje, dok gledamo simbiotičke filmove, je s kim se poistovećujemo: s domaćinom, s parazitom ili sa simbiotskim sklopom u celini? U kontekstu tela i duše, identifikacija s telom ne garantuje da ćemo mnogo profitirati. Uostalom, telo će umreti i nestati - dakle, ako se 'mi' identifikujemo s telom, 'mi' ćemo nestati kao identitet zajedno sa njim. Ako se identifikujemo sa dušom, dugoročno profitiramo, ali bi to moglo biti preskupo kratkoročno, jer bi se morali distancirati od svih telesnih identifikacija, uključujući svu radost koju je telo sposobno da nam pruži. Pitajte svakog asketu ili monaha i reći će vam koliko je to teško. Ako se poistovetimo sa simbiotičkim sklopom u celini, isprva zvuči kao da dobijamo veliku vrednost za novac koji smo platili – ali za “nas”, kao identitet, to je gotovo isto kao poistovetiti se sa telom. Zaborav je ugrađen u paradigmu reinkarnacije, čineći svako simbiotičko jedinstvo novim identitetom. Dakle, izuzetno je teško doneti mudru odluku…
Piktogram koji simbolizuje reinkarnaciju
Smešten u kontekst kognitivnih analiza, problem postaje još komplikovaniji. Svest nije dovoljno široko definisana da bi obuhvatila tradicionalni sadržaj izvornog pojma duše. Ako ove dve paradigme želimo da učiniti samerljivim, morali bi da podelimo dušu na svest i sve ostalo, pri čemu sve ostalo, uključujući veliki deo podsvesti – iz neurološke perspektive – počinje da liči na ono što bi morali da smatramo telom. Na kraju ovog misaonog eksperimenta, 'mi' smo ostali negde u sredini, izgubljeni u prevodu starog simbiotičkog modela u savremeniji, ’kartezijanski’.
Čini se da su lične zamenice izrazito tranzitivne. One kontekstualno prelaze iz jednog u drugi skup referenci označavajući različite obrasce u različitim prilikama. Tranzitivnost ličnih zamenica jasno kvalifikuje identitet kao: kontekstualan, referentan, rekurzivan i diskurzivan.
Ovo je suprotno našoj intuiciji. To je zato što intuitivno živimo u "kartezijanskom svetu" gde lični identitet ima jedinstveni transcendentalni status, pa o sebi razmišljamo kao o transcendentalnom jedinstvu. Rečenica “cogito ergo sum”, “mislim, dakle postojim”, zvuči kao krajnje sažet i eksplicitan argument o izvesnosti postojanja. Ima tu, međutim, nekih dodatnih implicitnih pretpostavki koje su još vidljivije u engleskom prevodu: „I think therefore I am“. Pretpostavke su: ono što misli je zapravo 'ja' kao što je i ono što postoji: 'ja'. Nije to samo tvrdnja o izvesnosti postojanja, nego i izjava o jedinstvu sopstva. Ona kaže da jezični subjekt (ja) postoji kao jedinstveni i distinktivni objekt (ja). Dakle, izjava zapravo projektuje tranzitivno, kontekstualno jedinstvo jezičnog subjekta (inkapsuliranog u ličnim zamenicama), na neprolazno, nekontekstualno jedinstvo postojećeg subjekta. Ono što Dekart implicira u svojoj argumentaciji jeste nešto na čemu se temelji naša zdravorazumska intuicija – iako je ovo ustvari najverovatnije logička greška koja proizlaze iz pogrešne filozofske upotrebe kolokvijalnog jezika.
Filozofiji je bilo potrebno manje da dekonstruiše kartezijansku tvrdnju nego što je nama potrebno da promenimo svoju intuiciju.
Savremena filozofija je nastala kroz dekonstrukciju Kartezijanske paradigme
Već u Kantovoj Kritici čistog uma, objavljenoj još 1781. - zanemarujući sve simpatije prema Dekartu - kartezijanska tvrdnja se predstavlja kao paralogizam, logička pogreška proizašla iz primene kognitivnih sposobnosti na 'ja' kao jedinstvo, kao totalitet. Svi pojmovi totaliteta: “ja”, “Svet” i “Bog”, u kantovskoj terminologiji, su “čiste ideje” i ne mogu se povezivati sa egzistencijom, budući da egzistencija legitimno sledi kao zaključak tek kada saznajni aparat primenimo na pojave našeg iskustva (dok totalitet kao takav očito ne može postati poseban fenomen koji možemo iskusiti, jer inače ne bi bio totalitet). Može se videti da je Kant vrlo dobro razumeo Dekartov argument zajedno s implicitnom pretpostavkom o 'ja' kao jedinstvu - i zatim stvorio protiv argument koji pobija jedan aspekt kartezijanskog stava (tvrdnju o postojanju) sa stanovišta drugog (jedinstva subjekta).
Ova pretpostavka: da je “tvrdnja o jedinstvu” legitimna, za razliku od nelegitimne “tvrdnje o postojanju”, pokrenula je nekoliko složenih pitanja povezanih s legitimacijom tvrdnje o jedinstvu. Uhvativši se u koštac s ovim problemom, Kant je otvorio potpuno novi horizont za analizu ljudskog saznanja. Ono što je učinio, zauvek je promenilo opseg mogućnosti promišljanja čoveka i sveta. Njegovo rešenje je bilo da postavi jedinstvo transcendentalne apercepcije, kao nužni uslov svakog mogućeg iskustva. Tehnički, Kant definiše transcendentalnu apercepciju kao predstavu 'ja mislim' koja mora biti sposobna da prati sve 'moje' predstave:
„Jer mnogobrojne predstave koje su date u intuiciji ne bi sve bile moje, da ne pripadaju jednoj samosvesti, kao moje predstave (iako ih nisam svestan kao takvih), i moraju se prilagoditi uslovu pod kojim mogu postojati zajedno u jednoj samosvesti, jer inače ne bi sve bez ostatka pripadali meni.”
Iako je terminologija komplikovana, stil prilično nečitljiv, ideja je zaista velika! Hajde da analizirajmo ovaj složeni paragraf kako bismo u potpunosti razumeli sve posledice.
· Jedinstvo transcendentalne apercepcije je ono što predstave čini 'mojim',
· Ali, u isto vreme, upravo zbog toga, jedinstvo transcendentalne apercepcije omogućuje predstavama da uopšte budu u nekom jedinstvu, koje mi na kraju doživljavamo kao jedinstvo stvarnosti.
· Medjutim, ovo jedinstvo nije objektivno, ne pripada nekom spoljašnjem objektu – iako nam intuitivno to tako izgleda.
Jedinstvo predstava je posledica transcendentalne apercepcije, koja nam omogućuje sinteza opažaja u predstave i predstava u objekte našeg iskustva koristeći “apriorne” forme saznanja sa kojima smo se rodili. S ovog načelnog stanovišta, Kantu je izveo tezu da prostor i vreme, kao i kvalitet, kvantitet, relacija i modalitet, pa i ideje Ja, Svet i Bog, moraju biti naše urodjene, apriorne forme koje su uključene u saznajnu sintezu iskustvene stvarnosti. Drugim rečima, objektivno jedinstvo stvarnosti, kako je mi percipiramo, proizlazi iz subjektivnog jedinstva transcendentalne apercepcije. Pojam objekta strukturalno pretpostavlja subjekt kao ishodište svog jedinstva. Svest pretpostavlja samosvest. Predstave, zapravo, ne predstavljaju ništa spoljašnje.
Ovaj uvid, Kant je nazvao "kopernikanskim obrtom", verujući da se time menja naš pogled na odnos između subjekta i objekta na sličan način na koji je heliocentrička teorija promenila naš pogled na Kosmos.
Kopernik – prvi moderni naučnik koji je predložio heliocentrički sistem
Moglo bi se reći da je Kantov projekat u mnogočemu zaista I uspeo. Njegov 'pomak' omogućio je kartezijanskoj paradigmi subjektivnosti koja se temeljila na analizi naše kognicije da stekne kompleksnost koja joj je bila neophodna da bi postala heuristična. Pre Kanta, samosvest je bila podskup svesti (definisana kao "svest o sebi" za razliku od "svesti o objektima i događajima"). Samosvest se često brkala s empirijskim samo-opažanjem i stoga predstavljala kao podskup celokupne svesti. Pozicioniranjem samosvesti kao pretpostavke svakog iskustva – čak i kada “ga nismo svesni” – Kant je postigao: da samosvest postane univerzalnija od svesti (budući da prati sve naše predstave, dok svest prati samo neke od njih) – postajući superset svesti umjesto njen sabset. S (transcendentalnom) samosvešću kao supersetom, Kant je otvorio "Pandorinu kutiju" moderne višeslojne subjektivnosti, inicirajući alternativne modele, koji su razotkrivali dublje, nesvesne slojeve našeg kognitivnog bića opisujući složene psihičke procese i mehanizme koji nam do tada nisu bili poznati. Ovo je trebalo da omogući prevazilaženje ‘simbiotičke paradigme’ proširivanjem samosvesti tako da obuhvati ne samo celokupnu svest već i sve ono što smo doživljavali kao spoljašnju stvarnost (uključujući i sopstveno telo). Ovo je potpuno suprotno ’materijalističkom’ prevazilaženju ovog dualizma, kojim se celokupni sadržaj onoga što je nazivano dušom, uključujući i svest, svodio na neurološke i biološke procese i sadržaje, pa tako na telo.
Šta na osnovu ovoga možemo da zaključimo o smrti? Po Kantu, kao i sve drugo, tako je i naša shvatanje smrti nužno empirijsko. Ali, mi ne možemo empirijski dokazati propadljivost transcendentalnog subjekta, kao što ne možemo dokazati ni njegovu nepropadljivost. Svaka ukupnost, pa tako i ukupnost transcendentalne apercepcije ne podleže filozofskim argumentima, već se svi takvi argumenti pretvaraju u logičke greške. Mi ne možemo argumentativno isključiti mogućnost postojanje nekog drugačijeg iskustva, koje bi i dalje bilo obuhvaćeno transcendentalnom apercepcijom, čak i posle onoga što empirijski iskušavamo kao individualnu smrt. Kontinuitet apercepcije ne može biti argumentativno isključen, kao što ne može biti ni argumentativno potvrđen. Pod pretpostavkom neke nove vrste spoljašnjih stimulansa, koji ne pripada istom domenu stvarnosti kakvu iskušavamo tokom života, mi bi i dalje teorijski mogli da sintetizujemo te stimulanse u neke nove predstave koje padaju u istu transcendentalnu samosvest, čak i nakon empirijske evidencije smrti našeg tela.
Kant je tako isključio mogućnost teorijskog potvrđivanja ili opovrgavanja mogućnosti života posle smrti, ali je, čak i nakon objavljivanja Kritike čistog uma, zadržavao nadu da takva mogućnost I dalje postoji, uprkos svim empirijskim predstavama koje govore o njenoj neminovnosti.
U redakciju je stiglo dosta pismenih i usmenih pohvala za ovaj članak, ali još uvek ne shvatam zašto se ćitaoci ustežu da ovde podele komentare ili započnu diskusiju. Mora da je problem ili u samoj platformi ili u mentalitetu. Dakle slobodno komentarišite ovde!
U redakciju je stiglo dosta pismenih i usmenih pohvala za ovaj članak, ali još uvek ne shvatam zašto se ćitaoci ustežu da ovde podele komentare ili započnu diskusiju. Mora da je problem ili u samoj platformi ili u mentalitetu. Dakle slobodno komentarišite ovde!