,,U požaru koji je sinoć oko 20 časova izbio u kući u Ulici Partizanski put 55 izgoreo je čovek star 63 godine čije ime do zaključenja ovog broja nismo saznali.
Prema nezvaničnim informacijama požar je izazvala kvarcna grejalica.
Komšije su izjavile odmah posle požara da je nastradali bio podstanar koji poslednja dva dana zbog bolesti nije izlazio iz kuće.
Rekli su nam i da je nesrećni čovek penzionisani nastavnik likovnog obrazovanja iz Dvora na Uni, a u Beogradu je radio kao pomoćni radnik na taksi stanici za teretna vozila Dunav.''
U četiri rečenice stao je ceo život jednog čoveka.
Očekivao sam da ću saznati njegovo ime.
Prošlo je više dana, novine osvanjavaju, ali niko ne javlja kako se nesrećnik zvao.
Novine se svakoga dana pune novim nesrećama, ko još da se vraća na tamo nekog... Život je tako namestio da mu ni smrt u plamenu nije obezbedila izlazak iz anonimnosti.
On je neznana žrtva. Postao je metafora ovovremenog, poslednjeg stradanja koje je zadesilo ljude širom bivše SFRJ.
Možda bi mu trebalo podići spomenik. Kad postoji Spomenik neznanom junaku, zašto ne bi bio podignut i Neznanoj žrtvi? Ako ne bude volje da se takvo znamenje postavi, onda neka bar ostane ovo obeležje od slova i hartije a evo i elektronskih slova.
Užurbani, zabrinuti, namršteni, katkad kivni – imamo li vremena, imamo li volje da zastanemo nad vesticom od četiri rečenice u kojoj se strahotno slika stradanje takozvanog običnog, malog čoveka zatečenog na utrini života sa koje ga raznose i bacakaju vetrovi sile i zla?
Zamislite nastavnika likovnog u varošici koji trideset godina uči decu kako da nacrtaju petla, kuću, konja u trku, pa kako se slika vodenim bojama a kako temperama, šta je pariško plava, a šta cinober, od kojih boja se sastoji duga i...
.... I tako najednom grune odnekud (tako se neupućenom nastavniku učini) i sav se spektar pretvori u dve boje: crvenu i crnu. Boju krvi i smrti.
U životnom je dobu koje se naglo ka smiraju, a nemiri zakovitlali. Iščupan iz korena, kao sa nebesa pao je u Beograd kojim su lutali, mileli i noktima grebali da opstanu na hiljade izbeglica. I nekolicina profitera.
Ruke koje su držale kičicu dohvatile su kramp, lopatu, daj šta daš, mora se, privremeno... Privremeno se odužilo. Bilo je sve teže, sa izgledima da lakše biti neće.
Dreždao je sa taksi kamiondžijama na Dunav stanici, starac već, zakoračio u sedmu deceniju. Pomoćni radnik? To je onaj koji utovaruje i istovaruje nameštaj, ugalj, drva...
Hladnoća, sneg, led.
Razboleo se. U podstanarskoj sobici u Ulici Partizanski put, nije bilo nikog da mu skuva čaj. Ni toplu reč izgovori. Ne mora biti topla, samo da je reč.
Prvi put je uključio grejalicu. Da mu se bar jednom ove zime smlači sobica u kojoj više nije bilo ničega za jelo.
A i da je bilo, nije mogao više da ustane. Jedam dan, drugi dan... Niko nije svraćao... Onda je osetio da mu je toplo. Sve toplije i toplije.
Odjednom mu više uopšte nije bilo hladno.
Ta noć, kada je Neznani izgoreo, bila je uobičajena za Beograd naših dana. Dogodilo se niz razbojništava, tuča, svega onoga što obično spada u rubriku crna hronika.
Poštu u Kumodraškoj ulici opljačkala su trojica naoružanih napadača, a u Kumodražu, naselju, razbojnici su izboli vlasnika mesare Jovanović. U Ulici narodnih heroja presreli su prolaznicu, vezali je oko vrata a potom joj oteli torbu.
Ista sudbina zadesila je i jednog sredovečnog čoveka kome je razbojnik, u Vasinoj ulici, preteći pištoljem, oteo novčanik i mobilni telefon.
Opljačkani su stanovi u Bulevaru JNA i Ulici Marijane Gregoran, a na Višnjičkom vencu kuća.
Dvojica mladića iz opela pretukla su D. J. u Bulevaru JNA zato što je blicao pošto su ga obišli na punoj liniji.
Na uglu Kameničke i Gavrila Principa zatečen pijanac kako spava. Bilo je ispod nule.
U Ulici Đure Đakovića goreli su kontejneri.
Autor: Slobodan Stojićević
 | A guest post by
|