ŽUMANCE SA ŠEĆEROM

Ne jednom, pomislim da nemam po čemu prebirati. Dosada i malodušnost u duši. Donela sam kada smo se vratili sedam - osam albuma, bezbroj crno - belih i kolor fotografija, raznog formata, ali imala sam bar toliko u glavi da se ne odreknem sećanja. Sanjam svakakve sitnice, snovi su prepuni trpljenja, čuđenja i strahova. A voda može da bude svake boje, zavisi šta se u njoj nađe. Uvek sam verovala da i snovi mogu da dosađuju. A nebo se nadvilo ovde nad stanacionarom, a ja se sećam kako pocrnele ruke mog Nikole izranjaju iz slane, nemirne vode okeana, i on iskače na stenu, nasmejan, mokar. I kao da sam napravila dogovor sa sobom, da sebe ovde razumem, delim sa sobom bol i prisećanje. Istina je u ovom: da nije patnje, ljubavi prema pokojnom sinu Nikoli, ne bi se prihvtila da se na papiru javljam.

I sada se kolebam, čemu ovo služi, slutim kao da me sudbina zadržava, i kao da uklanja prepreke, pa i senke koje me razdiru. I moj pokojni suprug Jovan bi rekao da svi umiru, i mi ćemo, nas će sahraniti i zaboraviti, i nisam razumela onda čemu takav ton. Pitam se, može li ovde ikad otopliti. Nisam sigurna da znam šta radim, a verujem da radim besmislice koje će mi produžiti život. Takav je život, ne može se staviti pod jednu kapu, neka sve ide svojim tokom. Možda je, rekao bi pokojni sin Nikola, kvaka u tome da život gledamo kao tuđ, i onda nas manje boli i kad se izvrnemo na leđa i gledamo nebo, zvezde, oblake mesec. Pa ne dolazi meni muza u san. Mogu da poverujem da je moje opstajanje, u stvari, opstajanje koje sam sama stvorila, koje figurira u vremenu i prostoru ko moje postojanje, dok se ne probudim. A što da se pravdam? Kupili su mi pokovanje papire za kucanje i želim da ga ispišem, bez indigo kopije. Ne znam kako su pisali pisci kada nije bilo mašina, i oni su bacali hartiju, ispravljali pisano. Nisam odredila koliko svaki dan da pišem, ne držim se Olešinog, a profesorka sam tuđeg jezika, “ni dana bez retka”.  

Vele da je najvažnije naći prikladan oblik osećanja prema sopstvenoj prošlosti. Onda, budi pametan. Taj, ne redak, prikaz kuknjave iznad praznog papira je spoj nemoći i pravdanja za odgurnuto. Od one sam dece koja je, zajedno sa roditeljima, proterana, opljačkana od komunjara 1945, moje su nazvali buržijima. Nemam ni prema kome da budem pravedna, imovina nam je ovde oduzeta i skrasili smo se u Portugalu, blizu reke Težo. Moj deda Adam, tvorac mnogih patetnata prodatih Jenkijima, kupio je propalo imanje od para deponovanih, na sreću, u Švajcarskoj. Tamo sam provela trideset pet godina, dok nisu komunjare objavile restituciju, i dok nam na Neimaru u Beogradu nisu vratili vilu. Sve drugo, kao i fabrika kravata i kamašni, nestalo je na deponiji vremena, a ima mnogo dokumenata u našu korist, ali?

I eto, stigla sam natrag pre sedam godina, u Beograd, u ovaj grad koji sam jedva pamtila. Prvih meseci zaustavljala sam se pred fasadama u kraju, zastajala za sitnicu koja bi moga da da me vrati u detinjstvo. Najviše sam se zadržavala na tramvajima na Bulevaru, podsećali su me na tramvaje u Lisabonu, krstarila sam ulicama. Od onih koji su proterani, mi smo retki koji su se vratili, suprug i ja, sin Nikola je poginuo pre deset godina u nesreći, bio je vozač na trkama, a suprug je živeo godinu-dve još, a sin je pokopan u posnoj portugalskoj zemlji sa pogledom da nemirni okean, daleko. Suprug Jovan je hteo da se vrati, umeo je uvek da radi protiv sebe, sebe nije razumeo. Nismo bogati da bi renovirali kući, ali smo je sredili.

I gledam kroz prozor, drveće u parku je utonulo u tajnovite, svoje starosne brige. Imam sreće da sam sada s materijalne strane na klackalici, ravnoteža mogućnosti i potreba. Tražila sam u ovom staračkom dom, koga zovu stacionar, potrebnu negu. I sreća je da imamm suprugovu švajcarsku penziju, a sada se kuća izdaje Rusima i dotekne i malo pretekne, da mogu da čašćavam okolo, i osobolje doma. Kako bi rekao Nikola: “Nemoj ništa da radiš, ako ne želiš-ko tebe tera?” Nemam nameru da govorim koliko sam i gde patila, nije dnevnik ostavštna mome sinu da vidi kako je majka patila, iako ću se na kraju sve potpisujem: TVOJA MAJKA, još uvek.

Po očišćenoj aleji hodam bez hodalice, promiču figure slične mojoj i beli mantili. Negde pred podne šetam kroz park, onuda kuda trče kerovi, i naišli smo skoro na mrtvu crnu mačku ispod drveta, uz tablu na kojoj je ima ime drveta na latinskom. Koji dan ranije, pod ovim drvetom videli smo i mrtvog kera, mislim da ih zovu terijeri. Ta devojka, medicinska sestra koja ide sa mnom u šetnju, koju plaćam  posebno, oba puta je rekla: sipaju otrove za pacove gde stignu. Ta mačka je mrtva, a izgledalo je kao da spava. Pomislila sam da bi volela da i ja otrovana, u krevetu, dočekam kraj. Suprug Jovan je sahranjen ovde u grobnici predaka, gde ću preneti i Nikolu. Pred smrt je rekao ovo: “Plašim se kako ću onamo bez tebe i Nikole”, i ništa više. Ne znam koliko su ovi otrovi jaki i kako se nabavljaju, ne smem da pitam.

Još sam je izdaleka primetila, i skoro da sam odmah pomislila da ne znam ko je ona. Onda se ona derala na sav glas, pevala je pesmu Na moru ljubavi, na pučini sna, koju peva, veli sestra, Radojka, nije mogla da se seti prezimena. Mi koji smo išli pored nje, nismo shvatali koliko je srećna ili nesrećana, a mislim da nismo mogli takve stvari da razlučimo, kada smo verovali da je pod lekovima. Ovo gde sam se smestili zovu rađe stacionarom nego dom, a nisu svi ludi, a ni normalni. Kada dođem k sebi i otvorim oči, mislim da nemam svojih očiju. Ovde nema TV, nema radio aparata, samo knjige i razgovorati možemo u beskraj, čekamo kada će da padne plafon. Meni su dopustili da donesem pisaću mašinu. Mislim da se i boje da ovde skupe uređaje namerno ne smrskamo. Tako, uzmem dnevnik, dok sinu pišem pisma koja cepam, ne pravim kopije, ne prekucavam ih, a gledam oko sebe.

Jovanu se činilo da ništa ne može da ugrozi njegov malodušni mir farmaceuta. A svojevremeno sam govorila da sreća ne zna za granice, a Nikola se smejao i veli: “Pa, naravno!” Nešto se poremetilo oko mašine, čim sam počela da kucam, slabo se slova vide. Taman mi se skinuo otok sa zuba, a navalili kijavica, pa groznica. Sedim kao pudlica pored radijatora, pa pored kamina, ne mrdam. Da izađemo iz zime, kažem doktoru Mitiću, da joj vidim kraj, mudar je, širu ruke, kaže: “Zima je bajka”. Kada bi me, neko, na bal, kakvu svadbu pozvao, ali lako je o tome da se mašta. Strahujem da mi se trag u starosti pre vremena ne zatre, i srce mi jako lupa.

Čini se da ništa ne nagoveštava promene, a onda kao da se ko treba doseti. Pre nedelju dana primila sam paket iz Pariza, od nekad Nikoline devojke, Vere, udala se. Hrpa fotografija, i dva struka dateline sa četiri lista. Napisala je: To je sve što je od naše ljubavi ostalo. Ne smem da izlazim zbog klizavice, a volela bi da uzmem kakvu sitnicu i uzvrataim za poklon. Treba vremena da se spremim i odem s pratiocem do varoši. I danas je ledeno. Moram da se čuvam. Nikola nije govorio šta mu treba, a ja sam kupovala: pola stvari nije ni otvorio. Ustručavala sam se da ga korim. On nije čuvao zdravlje, kao ni njegov Jovan, govorio je: “Sve valja izdržati!” 

Uspela sam ovde da se prilagodim, uveli mozak malo toga zakiva u sećanje. I bespomoćna ležim, mislim da je sve moglo da bude drugačije, mada ne znam šta je drugačije. Kada ima sreće, kada se slože karte, govorila je služavka Ilka, onda ima sreće. Neko nasledi od dede i babe imanje, drugi pare i dukate od roditelja, neki tuđe prevarama preotmu: hteli ne hteli, smrt predaka probleme potomcima rešava. Zapisujem ovo, vidim da sestra proviruje, proverava spavam li ili sam za mašinom. I deda je govorio da se mladima prilika pojavljuje kad ne treba, a treba je zgrabiti.

Lekovima su uspeli da se moja glava ne trza kao ranije, puls ne ubrzava. Malo je bilo pravog razgovora a Nikolom, pa sam, povremeno, kada otputuje slala pismo i govorila što mislim da treba da zna, a nisam mogla da kažem u lice. On je uvek žurio. A majka, kao svaka majka: razmišlja o svemu. A želela sam da ga vidim u zadovoljstvu i miru. Sanjao je da bude nezavisan u svemu, spokojan. On je umesto oca išao na mnoga tužna mesta. I to mi je bilo drago. Jovan mu je sanjao lepši i bolji život od onoga koji je imao, koji mu nije dopustio da bude svoj. Tada bi i ja našla spokoj, mir. Jovan je imao slabo zdravlje, nije mogao da ga ničim ojača.

Ne, ne volim zimu, i čekam da se privede kraju, a sada se lečim zubatim suncem. I, čim je vreme bolje, pomalo živnem. Zimi se čovek razboljeva i od zime. Nikada nisam volela da budem sama, to ne mogu da izdržim. I ja sam se trudila da nikad ne budem sama, ako ništa - osluškivala sam šta se dešava. Nikola je bio drugačiji, uvek od nekuda bane i neznano odleti. Ja sam govorila: kao vilin konjic. A imalo je puno, nije da nije imalo, da se razgovara s njim. Sva sreća da ova mašina sada izdržava kucanje i ono što želim da mu kažem. Posetio me je Miroslav iz arhiva stacionara, zahvalio na dokumentima koje sam donela iz kućne biblioteke, i doneo bombonjeru i dve crveno-crne trake za mašinu. Veli: “Nema drugih”. On veli, i da njegova žena Sojka, žarko želi da me upozna i da će doći i s mojom rođakom po dedi. Preneo je pozdrave i ljudi kojih nisam mogla da se setim. Deda jednog od njih je uzeo lovačkog kera još iz gnezda mog dede, čuva i sad pseći rodoslov .

Neke stvari mi zagolicaju pažnju. Ovaj čovek je bledunjav, bolešljivog izgleda. Dolazio je, dakle, Žika Jovanović. I on piše knjigu, treba ovih dana da izađe. Kaže da je mom suprugu dao u njoj značajan prostor. Rekla sam da ću da kupim desetak primeraka, ali nisam sigurna da je samo baš to hteo. Izgovarao je čudne rečenice, bacao na trenutak neodređene poglede put mene. Vreme je jutros toplije, i sada mi je lakše da se krećem. Nameravam u ovaj četvrtak, ako dozvole, da učinim posetu unuci prijateljice. Nije ranije bilo moguće, a ovo sam želela. Tada je 8. mart. I nameravam da kupim ruže, i dam hiljadarku, da sebi nešto kupi. Ne smem da budem škrta.

Sanjala sam dugo povratak u Beograd, i zamišljala da je sve pomalo sumorno, ali preovladala je želja za povratkom, gotovo do veselja. Jovana je zadivila otvorenost novih vlasti prema realnosti, govorio je: “Nema tome šta da se doda!” Tamo sam u Portugaliji s nestrpljenjem čekala kada će sin da odraste, završi koledž, oženi se, dobijem unuke, ali očekivanja su usahla. Teško je stvoriti lep i sređen život i da traje. Mene ovde sada vide kao dobrodušnu, metiljavu, ženu s nešto para. Pamtim samo koliko se sin lomio koja kola da uzme, a u skladu sa parama koje ima. Koliko smo se puta mislili da za njega kupimo kuću, a stalno nam je izmicala. Teško je mladom čoveku da stane na noge.

Hteli smo, rekla sam, da mu uzmemo vilu, ali njegova tetka je ponudila da mu da nasleđeni apartman dok se ne snađe u Lisabonu. On je išao da ga gleda, i dopao mu se. I ja sam sa Melanijom, ona je tetka, razgovarala telefonim i videla sam da je namerila da mu pomogne. Obećala sam joj da ću doći. I ona je bila slabog zdravlja, osetljiva na zimu i nije izlazila. Rekla je: nije to tako daleko, za dva meseca, da sačeka. Ona nije bila zdrava, jeste realna. Ona je sanjala da ode negde na more u Tunis, da se odmori od svega, ali i da gleda Nikolu na trkama „Dakar reli“ , obožavala je Saharu. I ona je volela da ponavlja: „Neka je zdravlja, dobrote i mira.“

Kada je vreme povoljnije, uvek odvadim nešto od nagomilanih obaveza. Danas  idem u posetu jednoj baki. Htela sam i ranije da odem, ali ja biram kad je dan za posete. Nisam našla ruže, nego jedan beli zumbul sa dva struka, sve se proda za ovaj 8. mart. Dugo se već potucam, dva puta sam bila u bolnici. Pa eto, neka se i pretraga okonča. Svratiću danas i kod Sanka, on sve moje pozdravlja. Ujna mu se javila, uzbuđena što je dobila i ona unukovu razglednicu. Ona je nepokretna, u kolicima i poštu joj donosi iz sandučeta negovateljica, koja dolazi jednom dnevno i koju moli da otvori sanduče. Ona zaboravi, jer je ova razglednica prispela pre pet dana. Takva pažnja, razglednica, izaziva suze, ganuta je da je se neko seti, nepokretne.

Pre koji dan umrla je majka rođake Milje, a u onaj dan kada su mi javili, poslala sam telegram. Poslala sam i Milana na pogreb, da odnese cveće, izjavi saučešće i upali sveću. Sreća da je Milan tada bio tu, jer je naredni dan otputovao. Zamolila sam bratića da se Milji javi i telefonom a i ja ću, ako mogu, otići za koji dan da popričamo. Bila je stara, a i od bolesti je spasila smrt, i od mučenja: neka su mladi zdravi. Treba da vidim kakvih hotela u banjama ima, išla bi nedelju, dve. Ne volim da gubim vezu sa ljudima, pa koliko stignem, javljam se, obilazim, pišem razglednice i pisma. Uvek treba čovek da ima nameru. I sada mislim šta sutra da radim. Sanjala sam da gazim po škripavom podu, po krparama, da je kišovito vreme.  

I napravim bezrazložno srećno lice, i usredsredim pogled na ogledalo. Kako sam se obrela u stacionaru? Ovde je ležao brat od strica, kad se razboleo kao student muzičke akademije. Ovde je ležao deset godina. Svake godine sam slala pisma i pare, da vidi da ga ne zaboravljam. Ne znam koliko je razumeo. Ja jesam. Umro je pre osam godina. Umirem i ja od svega. Njegov otac je stradao u Burmi, ubili ga pobunjenici. Tamo je radio na istraživanju za Amerikance, skotove. Od svega ostale su im samo sitne pare. Kako prekratim vreme? Čitam, posle doručka pišem, a posle idem u šetnju, do ručka. Ovo je natovren život, naslepo, sve se od sebe ređa od želje do bolesti i prepreke. Šta mi nedostaje? Volela sam u Portugaliji, a i ovde da umutim žumance sa šećerom i pojedem na prazan stomak. Ovde toga nema.    

Autor: Ratko Dangubić