U jednom od romana Terija Pračeta junaci su zarobljeni u Disksvetu održavanom ogromnom podzemnom mašinom koju pokreće devet hiljada dvesta termonuklearnih generatora, čije mehanizme oni ne razumeju. Jedan od njih se čudi ostalima: „Zar niste gledali Zabranjenu planetu? Odličan film. Prepravljali su ga sto puta.“
Ako ni vi niste gledali Zabranjenu planetu Freda Vilkoksa iz 1956. godine, zalud je da čitate ovaj tekst. Bolje je da film prvo pogledate. Ja sam ga gledao ’9200’ puta.
Ako niste bili u knjižari Forbidden Planet, niste bili ni u Londonu. U njoj sam od poslednjeg novca sinu na poklon kupio osam decimetara visoku maketu Robija, robota klijenta iz istoimenog filma, prvog filmskog robota koji nije bio plehana kofa, već je imao karakter, ’dušu’ i svojevrstan osećaj za humor, pradedu R2-D2-a i C-3PO-a iz Ratova zvezda, koje sigurno niste mogli da ne gledate.
Ako niste čitali Šekspirovu Buru, ne vredi ni da vam pričam u kakvoj je skrivenoj vezi njen zaplet sa karakterima i radnjom Zabranjene planete, i kakve to veze ima sa globalnim uspehom i dugovečnom inspirativnošću ovog MGM-ovog blok bastarda.
Ako filmove gledate u ’kućnom bioskopu’, besmisleno je i da vam pričam koliko su izvanredan tehnikolor i sinemaskop doprineli magiji ovog kultnog filma, decenijama citiranog u mnogobrojnim SF serijama, filmovima naslednicima, čak i u romanima Stivena Kinga, pominjanjem pojmova kao što su: Krelova Mašina, blaster, Altair IV, Morbijus, C-57D, ili kroz omaže sceni u kojoj En Frensis pliva ’bez kupaćeg kostima’, a koja je i sama trubjut Hedi Lamar u filmu Ekstaza.
Beskorisno je i da vam pričam o tome kako je animator Džošua Midor za potrebe Zabranjene planete po prvi put na filmu posegao za tehnikom matte painting u kompleksnoj akcionoj sceni, ili da je kostime koje je nosila En Frensis dizajnirala Helen Rouz, čiji minići su prouzrokovali zabranu Planete u Španiji. U nekim zemljama film je prikazan tek 1967. godine i to bez rečenice „A šta je to kupaći kostim?“
Možda nije od koristi ni da znate da je scenografija za Zabranjenu planetu, koju su osmislili Sedrik Gibons i Artur Lonergan, izgrađena u tonskom studiju MGM u Kalver Sitiju, u zatvorenom prostoru, sa svim spoljašnjim scenama Altaira IV i da je oslikana diorama pejzaža planete bila dugačka preko trista pedeset metara, a detaljna maketa zvezdanog broda 1:1 bila dužine 51 m, te da su prve tri dubine klastera termonuklearnih reaktora postavile ’crtu’ za sve buduće SF scenografske mega strukture.
Beskorisno je i da vam kažem da je originalni Robi Robot na aukciji TCM-Bonhams 2017 postigao cenu od 5,3 miliona dolara, što ga je postavilo na prvo mesto najskupljih vintage filmskih rekvizita, ispred Malteškog sokola.
Iz nepoznatih razloga odavno vodim jednu opsesivnu statistiku. Proveravam nasumično kod raznog sveta da li su gledali Zabranjenu planetu. Ta manija me je dovela do zapanjujućeg rezultata. Tek dvoje od pedeset ljudi je gledalo film, a polovina ga brka sa Zvezdanim stazama.
Ako niste gledali ovo značajno ostvarenje, ili imate nameru da ga ponovo pogledate, imam potrebu da vam ukažem na jedan specifikum po kome je taj film značajan i izvan naučne fantastike: U Zabranjenoj planeti je prvi put u bilo kom žanru komercijalnog filma u potpunosti korišćena elektronska muzika (electronic film score).
O čemu je reč? Šta je to elektronska muzika? Prema Enciklopediji Britanici, da bi muzičko delo bilo elektronsko, kompozitor mora da predvidi generisanje zvuka i elektronsku obradu koja se naknadno primenjuje na muzički koncept, tako da finalni proizvod na neki način odražava interakciju kompozitora sa medijem generisanja i obrade. Elektronska muzika nije žanr, niti stil, već tehnika komponovanja i realizacije koja daje različite rezultate kod različitih kompozitora. Ona nastaje iz široke palete izvora zvukova, počevši od prirodnih šumova, vokalizacija, buke, ambijentalne atmosfere registrovane mikrofonima da bi se memorisali i naknadno obradili, preko zvuka koje daju analogni cevno gasni oscilatori generišući osnovne akustične talasne oblike, pravilne i nepravilne sinusne, kvadratne ili testeraste talase, do složenih diodnih i tranzistorskih kola, ili digitalnih računarskih ploča baziranih na mikroprocesorima, kojima se upravlja programabilnim algoritmima. Tu spadaju i AD i DA konvertori i drugi namenski uređaji, kao što su sintisajzeri, emulatori, MIDI kontroleri i tako dalje. Elektronska muzika se reprodukuje preko slušalica, piezo i klasičnih zvučnika, koji su zapravo linearni elektromotori čije membrane potiskujući vazduh proizvode zvukove, ili u kombinaciji sa običnim muzičkim instrumentima.
Kada počinje sintetička manipulacija zvukovima i istorija elektronske muzike? Vremeplov kaže da je ’Zlatna dioniza’ bila verovatno prvi električni muzički instrument. Konstruisao ju je Čeh Vaclav Prokop Diviš 1748. godine i tvrdio da može da proizvodi zvukove žičanih instrumenata i duvača.
Krajem devetnaestog veka Mathaus Hip je izumeo Elektromehanički klavir, koji je proizvodio zvuk aktiviranjem električnih magneta ispod dirki klavijature.
U to doba je nemački fizičar Herman fon Helmholc pratio i grafički prikazivao zvučne talase da bi proveravao rezultate svojih akustičkih istraživanja.
1897. Tadeus Kejhil je razvio telharmonijum, koji je zahvaljujući aditivnoj sintezi, procesu generisanja u kome se na sinusoidu bez harmonika kao osnovni ton dodaju harmonici za stvaranje novih tonova, tako da je prekomplikovana skalamerija mogla da izvodi složene kompozicije emulirajući nekoliko orkestarskih grupa instrumenata. Svaka dirka klavijature telharmonijuma imala je zupčanik, koji se okretao u polju stalnog magneta. Zupčanici su pri okretanju sekli magneto polje i menjali napon. Pošto su se kretali različitom brzinom stvarali su različite tonove. Telharmonijum je bio ogroman i težio je oko 20 tona. U to doba nisu postojala pojačala i zvučnici, pa se zvuk telefonskim vezama slao u slušalice telefona. Nedostatak ideje je bio u tome što je, dok bi koncert trajao, telefoniranje bilo nemoguće. Zato je izum propao, ali su osnovne ideje kasnije preuzete kako bi se razvili novi elektronski instrumenti. Telharmonijum je daleki predak sintisajzera, ujedno začetnik striminga i preteča interneta, s obzirom na to da se oslanjao na mrežnu distribuciju. U međuvremenu, Eliša Grej je slučajno otkrio sint oscilator dok je razvijao prototip telefona, a Edison i Emil Berliner su konstruisali prve fonografe, započevši tako eru snimanja zvuka.
Početkom dvadesetog veka među kompozitorima je postojala izrazita želja da se oslobode mejnstrima klasično romantičarskih tradicija kroz atonalne i dvanaest tonske lestvice ili kroz mikro tonalnu muziku, koju su omogućavali elektronski instrumenti. U to doba su objavljeni Sketch of a New Esthetic of Music i Art of Noises manifest. Futuristi Luiđi Rusolo i Frančesko Balja počeli su da komponuju muzičke ekspresije u tembru sa akustičnim šumom kako bi dočarali zvuk industrijskog doba. Na nebu avangarde zasijala je Dada. Počelo je doba buke. Rusolo je konstruisao veliki broj mehaničkih intonarumora, instrumenata koji su proizvodili buku, grgoljili, stenjali, pištali, tutnjali i škripali.
Tih godina je došlo do naglog razvoja audio frekventne tehnologije, tako da je bilo moguće sintetizovanje „čistih tonova“ bez prizvuka, testeraste talase koji obuhvataju osnovne i sve povezane tonove, kvadratne koji se sastoje od neparnih parcijalnih, ili komponentnih tonova, prirodnog harmonijskog reda koji predstavljaju idealnu podlogu za dalju kompozicionu obradu pomoću filterskih kola za simuliraju formantne, ili rezonantne frekvencije. Ovo je omogućilo konstruisanje Hamondovih orgulja na principima substraktivne sinteze.
Sa jedne strane cilj graditelja instrumenata je bio da simuliraju postojeće instrumente, a sa druge postojala je snažna intencija za konstruisanjem instrumenata potpuno novih zvučnih mogućnosti kakve ne daju klasični muzički instrumenti. Većina njih je bila monotona i mogla da produkuje samo jednu melodijsku liniju.
1920. Rus Leon Teremin je konstruisao instrument koji je dobio naziv po njegovom prezimenu. Teremin je u osnovi bio generator sinusnih talasa i pulsni oscilator sa dva kondenzatora postavljena kao antene. Pošto antene reaguju na prisustvo bližih objekata, visina i amplituda izlaznog signala kontroliše se načinom na koji izvođač pomera ruke tako da performer pokretima proizvodi složene akustičke efekte, skale, glisanda, tremola pa i zvuke nalik vokalizacijama. Teremin je fascinirao publiku zato što je na sceni izgledalo kao da izvođač ’diriguje’ instrumentu koji sam svira.
1928. godine Francuz Moris Marteno izumeo je Ondes sa tastaturom osetljivom na dodir i glisando generatorom sa kliznom žicom koju kontroliše desna ruka izvođača, Ondes je opstao kroz vreme pre svega zahvaljujući za njega i orkestar komponovanim značajnim kompozicijama Olivijea Mesijana, a ne retko ga koriste i neki poznati progresiv džez muzičari.
Nemac, Fridrih Trautvajn, 1930. godine konstruisao je trautonijum na bazi generatora testerastih talasa i posebne tastature za neobične skale. Pol Hindemit komponovao 1931. fenomenalni Koncertino za trautonijum i gudače.
Međutim pravu revoluciju u elektronskoj muzici izazvala je mogućnost snimanja zvuka na magnetnim medijima za šta su u nemačkoj tridesetih godina stvoreni prvi tehnički preduslovi. Magnetofon sa linearnim magnetnim trakama, koji koncipiran pre svega kao uređaj za registrovanje i trajno beleženje zvuka, u rukama radoznalih i kreativnih avangardnih umetnika pokazao se kao izuzetno moćan muzički instrument.
Pionir elektronske muzike egipatski kompozitor i etno muzikolog Halim Abdul Mesije El-Dab komponovao je jedno od najranijih dela muzike sa magnetofonskih traka snimajući zvuke drevnog koptskog obreda Zar, kombinujući ih sa zvucima dugotalasnih radio stanica i koristeći reverberaciju, eho komore, kontrolu napona i nasnimavanje, na terenu snimljenih materijala, u prostoriji koja je imala pokretne zidove za stvaranje različitih vrsta i količine reverba.
Francuz Pjer Šefer osmišljava teoriju i praksu Musique concrète. 1940-ih, on eksperimentiše koristeći gramofone. Kasnije koristi magnetofon za manipulacije zvukom varirajući brzine da bi pomerao visine tona, lupove, petlje i montažu. Sekao je i grebao gramofonske ploče, uparivao četiri gramofona, četvorokanalni mikser, filtere, eho komoru i mobilni magnetofon. Uskoro mu se pridružio Pjer Anri, i tako nastaje Cinq études de bruits, koji ostavlja trajne efekte na kasnije pravce elektronskoj muzici. Šefer i Anri su rodonačelnici tehnološkog koncepta koji i danas koriste di-džejevi.
Nešto kasnije u Nemačkoj nastaju i rane konceptualno akustičke ideje Karla Hajnca Štokhauzena.
Neposredno pred početak Drugog svetskog rata deo boema i avangardista se iz Evrope seli u Ameriku. Iz pariskog kruga dolaze i nastanjuju se u Grinič Vilidžu Man Rej, Henri Miler i famozna Anais Nin, kao i mnogi drugi, tako da duh avangarde na mala vrata počinje da se uvlači u američku kulturu, a posle rata kao deo ’ratnog plena’ stižu i napredna znanja i tehnologije koja su u Nemačkoj dotle razvijana između ostalog i u oblasti akustike, kao i prilično napredni modeli magnetofona koje su razvili Blaupunkt, Simens, Grunding i Filips. Američke kompanije počinju da se interesuju za komercijalizaciju takvih patenata. Čuvena hemijska industrija 3M, gigant u proizvodnji plastičnih folija i traka, videla je veliku mogućnost za proširenje tržišta na magnetizovane trake, pa je zato intenzivno podsticala razvoj komercijalnog magnetofona.
Mladi bračni par Šarlota Mej Vind i Luis Baron se 1947. doselio u Grinič Vilidž. Oboje su bili školovani muzičari, ali je Luis, pored klavijatura, bio veoma vešt i sa lemilicom i gajio veliku strast za elektronikom koja se intenzivno razvijala. Luisov rođak, jedan od direktora 3M-a, poklonio je mladencima magnetofon, rani prototip komercijalne tehnologije snimanja na plastičnu feritizovanu traku koja je mogla da se namagnetiše i pamtiti zapis dok je prolazila preko glave za menjanje intenziteta polja pobuđivane signalom sa mikrofona.
Radoznali Baronovi su počeli sa eksperimentisanjem da bi proučavali Musique concrète o kojoj se tek počelo šuškati po klubovima i među intelektualnim krugovima Dauntauna. Rad je bio naporan, pošto su komponovanje i produkcija bili jedno. Traka je morala da se secka na sitne komadiće i precizno lepi. Vremenom su, vođeni intuicijom, stekli osećaj za odabir materijala i pravljenje petlji i lupova koji su davali najbolje rezultate.
Ubrzo je Luis otkrio kibernetiku Norberta Vinera. Idući za tragom jednačina u knjizi Cybernetics: Or Control and Communication in the Animal and the Machine konstruisao je prstenasti modulator. On je proizvodio jedinstvene i nepredvidive zvukove preopterećavanjem kola, sve dok se cevi ne pregreju i ’umru’, tako da dobijeni zvuci nikada nisu mogli da se ponove. Zbog nepredviđenog životnog veka kola, Baronovi su snimali svaki pokušaj a materijal se gomilao. Tako je sporo i mukotrpno nastajala Heavenly Menagerie, prva kompozicija elektronske muzike za magnetnu traku komponovana u Sjedinjenim Državama.
Budući da su živeli u epicentru boemskog sveta, u klubu Vangard Baronovi su upoznali Henrija Milera i fatalnu Anais Nin. Šarlotin entuzijazam je oduševio Ninovu, pa je tako i dobila nadimak Bejb (Bebe) po kome će i ostati zapamćena. Postale su bliske prijateljice. Anais ih je upoznala i sa andergraund autorkom Majom Deren, za čije filmove su ubrzo počeli da rade tonske kulise. Derenova se oduševljavala njihovim radom i tvrdila da oni zvukove tretiraju kao glumce.
Baronovi su ubrzo u Osmoj zapadnoj ulici otvorili najverovatnije prvi studio za elektronsku muziku, koji je servisirao njujoršku avangardnu scenu. Po nagovoru Anais Nin registrovali su etiketu Barrons' Contemporary Classics i u okviru edicije Sound Portraits snimili Oldosa Hakslija, Henrija Milera i Tenesija Vilijamsa kako čitaju svoje tekstove, a ti se snimci smatraju prvim audio knjigama. Anais Nin snimila je Kuću incesta i zbirku priča Ispod staklenog zvona. Ovi snimci su štampani na crvenom vinilu i danas predstavljaju izuzetnu kolekcionarsku vrednost.
Tokom 1952-53, Baron studio je angažovao Džona Kejdža za traku Villiams Mix. Kontinuiran rad sa velikanom konkretne muzike je kod para proširio horizonte i ohrabrio ih da duboko i sa velikom odgovornošću zarone u neispitane dubine novog zvučnog pejzaža. Kejdž je kod Baronovih utvrdio stav da svoj rad smatraju muzikom.
Studio je snimio tonske podloge i za kultne avangardne filmove Bells of Atlantis, Jazz of Lights, The Very Eye of Night po partituri japanskog avangardiste Teidži Itoa i Bridges-Go-Round o njujorškim mostovima andergraund filmadžijke Širli Klark, koji je imao alternirane zvučne kulise čije je uporedno prikazivanje izazivalo potpuno drugi utisak i asocijacije kod gledalaca.
Bejb je motivisala Anais i za još jedan korak napred, za izvođenje elektronske muzike uživo pred publikom na privatnim partijima, tako da bi se moglo smatrati da su njih dve prvi moderni di-džejevi.
1955. godine, na izložbi pijanistkinje i slikarke Mirijam Svet, upoznali su njenog supruga Isidora ’Dora’ Šarija koji je bio šef produkcije MGM-a i nasledio Luisa B. Mejera 1951. na mestu predsednika kompanije. Dor je pokazao veliko interesovanje za njihov neobični rad i naposletku ih angažovao za izradu tonske kulise i zvučnih efekata Zabranjene planete.
Tako su 1956. Baronovi komponovali prvu elektronsku partituru za komercijalni film, soundtrack za Zabranjenu planetu koji važi za prvu potpuno elektronsku filmsku muziku.
Na omotu albuma sa soundtrack-om za Zabranjenu planetu, Baronovi objašnjavaju: „Dizajniramo i konstruišemo elektronska kola na način koji je sličan načinu na koji funkcionišu niži oblici života. Kreirali smo pojedinačna kibernetička komponente za određene teme i lajtmotive, umesto da koristimo standardne generatore zvuka. Svako kolo ima karakterističan obrazac aktivnosti kao i ’glas’. Oduševili smo se kada smo čuli kako nam ljudi govore da ih tonaliteti u Zabranjenoj planeti podsećaju na to kako zvuče njihovi snovi.“
Baronovi su u početku bili angažovani samo za tonske efekte, ali kada su producenti čuli rezultat, dobili su audio produkciju za ceo film. Muzika i zvučni efekti zaprepastili su publiku. Tokom kontrolne projekcije filma, kada su se začuli zvuci sletanja broda na Altair IV, prolomio se frenetičan aplauz. Muzički sindikat MGM-a je, uplašen da muzičari ne izgube posao, veštom spletkom izdejstvovao da se sa špice ukloni reč muzika i zameni sa ’elektronski tonaliteti’, tako da, i pored ogromnog uspeha, film nije uvršten u nominaciju za Oskara u kategoriji soundtrack-a, a Baronovi više nikada nisu dobili nijedan celovečernji komercijalni film. Ipak, za razliku od kolona sada već zaboravljenih Oskarovaca, upisani su zlatnim slovima u panteon velikana na zvezdanom filmskom nebu.
Dakle, ako niste gledali Zabranjenu planetu, ili planirate da je ponovo vidite, preporučujem da je pogledate tako što ćete isključiti sliku i slušati samo ton, jer sam davno tako i sam shvatio da je zvuk najvažnija sporedna stvar na filmu.
upravo je stiglo i štampano izdanje, odličan prelom, dobar papir, ptrcizna štampa...