Siguran sam da znate onu dečiju pesmicu Jovana Jovanovića Zmaja „ Naš’o majmun stari ogledalo neko…“
U spavaćoj sobi mojih roditelja nalazilo se veliko ogledalo. Obožavao sam da pošto oni ustanu pređem u veliki krevet i rastežem se dok se subčevi zraci kroz balkonska vrata polako penju uz stepenice dana. Jednom se u sjaju prolećnog jutra kroz balkon ušetao komšijski ceveni petao. Bio je neprikosnoveni gospodar okoline, gazio kokice, rasterivao patke a od njega su strepeli i mačak i ćuran. Hodao je samouvereno kao general koji je dobio visoko odlikovanje. Kada je stao pred ogledalo, za tren se ukočio, a onda stresao i strašno nakostrešio pa se svom snagom obrušio na svoju sliku, kljunuo staklo koje je prslo u paramparčad i samo što ga nije ubilo.
U biheviorističkoj psihologiji , test ogledala je dizajniran da otkrije sposobnost samosvesti, to jest da li se životinje prepoznaju u ogledalu ili misle da je to sasvim drugo biće? Ovaj test se čovečanstvu danas predstavlja u formi veptačke inteligencije, a začuđujuće veliki broj ljudi ne uspeva da reši. Susretao sam osobe koje su uistinu flertovale Bing-om. Bing je mehanički odraz bogatstva prirodnog jezika, koje je na raspolaganju A.I. algoritima kroz neshvatljivo velike baze internet stranica, blogova. diskusionih foruma, SMS poruka, novinskih članaka i literature, koji se kroz niz reytrejsovanih refleksija koje nas odražavaju. Čatbotovi su alati za automatsko dovršavanje, obučeni na ogromnim skupovima podataka ljudskog teksta. Ove mašine generalizuju agregat teksta i pokušavaju da ga rekreiraju u manje-više logične odgovore na postavljena pitanja. Izloženost relativno jednostavnom kompjuterskom programu može da izazove obmanjujuće utiske. To nije nov fenomem. Tjuringov test, test veštačke inteligencije, je jednostavna metoda da se proveri da li kompjuter može da prevari čoveka da misli da je stvaran.
Čatbot ELIZA iz 1960-ih je oduševljavao publiku iako je mogla da ponovi samo nekoliko fraza. Ova pojava je nazvana „ELIZA EFEKTOM“. Konstruktor ELIZE Džozef Vajzenbaum je uočio taj obmanjujući efekat kod izvesnog broja ljudi. Sa druge strane japanski naučnici su veoma rano uočili sasvim suprotan efekat u percipiranju antropomorfnih robota koji je nazvan „UNCANNY WALLEY” ; naime što je robot u detalju sličniji ljudskoj osobi on je manje „simpatičan’’publici. Na primer lik iz crtanog filma ’La linea’ pre pleni publiku nego robotizovane antropomorfne mašine upodobljene kao hostese ili stjuardese.
Međutim savremeni kompjuterski programi su programirani na način koji podstiče zabludu. Oni su imitacije obučene na ogromnim skladištima teksta za autodovršavanje koje sledi naše intencije. U radu „Stohastična papagajima“, upozorava se da je „Koherentnost u oku posmatrača“. Istraživači „sikofancije“ su uočili da se ova osobina povećava kako A.I. jezički modeli postaju sve veći i složeniji. Istražujući Anthropic model testirali su različite dijaloške modele A.I, na stepen „sikofancije“ ili sklonosti programa da se ’slažu’ sa uverenjima korisnika i otkrili da „veći modeli imaju veću verovatnoću da odgovore na pitanja na način koji kreirajte eho komore ponavljanjem željenog odgovora u dijalogu.” Ponuđeno objašnjenje je je da su takvi sistemi obučeni na razgovorima sa platformi kao što su Vocap i Redit, gde korisnici imaju tendenciju da razgovaraju napred-nazad u zatvorenim grupama istomišljenika. Četbotovi predstavljaju zagonetke koje se mogu rešiti rečima, pa, fasciniraju publiku, koja pokušava da ih nadmudri, ali u vreme A.I, ‘hipe-a’, opasno je podsticati takve iluzije. Ono što sigurno znamo je da Bing, ChatGPT i drugi jezički modeli nisu razumni, niti su pouzdani izvori informacija.
Grupna advokata je nedavno podnela kolektivnu tužbu protiv Stabilnost AI, Midjournei, i DeviantArt, zbog kršenja autorskih prava n.n. umetnika jer kreiraju digitalne proizvode pod maskom „veštačke inteligencije“ i traži zabranu daljeg rada radi sprečavanja budićih šteta. U tužbi se navodi direktno i posredno kršenje autorskih prava u vezi sa falsifikatima, kršenje zakona o digitalnim milenijumskim autorskim pravima vezi sa uslovima korišćenja. DeviantArt Midjournei koristi milijarde slika zaštićenih autorskim pravima metodologijom zvanom ’Stable Diffusion’ da bi sintetizovali „nove“ slike na osnovu tekstualnog opisa. Stable Diffusion je proizvod veštačke inteligencije koji koriste Stabiliti A.I., DeviantArt i Midjournei u generišanju sintetičkih slika. Obučen je na milijardama tuđih primera u rastućoj bazi podataka LAION-5B koja sadrži preko 6 milijardi slika, a koje Stable Diffusion evocira kao „A.I. inspiraciju“. LAION-5B slike uparuje sa opisnim tekstom i drugim meta tagovima.
Generisane slike, proizvodi veštačke inteligencije ne bi mogle postojati bez prethodnog rada slikara, ilustratora, fotografa, vajara i drugih umetnika.Razumevanje kako i zašto algoritmi difuzije pamte podatke može pomoći da razumemo njihovu sposobnosti generalizacije. Uobičajeno test pitanje za generativne modele velikih razmera je da li njihovi rezultati potiču iz zaista novih generacija, ili su rezultat direktnog kopiranja i remiksovanja podataka. Proučavajući faze memorisanja mogu dati empirijsku karakterizaciju stopa po kojima generativni modeli vrše kopiranje podataka.Čak i filmski stvaraoci, bi trebalo da budu zabrinuti, jer bi u bliskoj budućnosti povezivanje Unreal engine sa A.I. replikacionim algoritmima video mogao da se napravi pisanjem tekstualnog upita iz baze postojećih snimaka na internetu. Programiranje, pisanje uputstva i kodova je suprotno od bavljenju umetnošću! Vreme je da se pažljivo pogledamo u ogledalo.
Tehnika i tehnologija su svakako preduslovi za stvaranje uslova. I sam znaš da sam češće 'na strani' inženjera nego umetničke osrednjost, pogotovo kada su inženjeri nadahnuti pismeni. Podržavao sam programere da pišu romane, 'učio' robota da snima kamerom. Bez geometrije, teorije i tehnologije boja, optike, mehanike, elektronike ne bi postojali perspektiva, harmonija, slikarstvo, film, video, no ovde je reč o nečem posve drugom.
Krenimo od starih grka. Upotrebiću jednu metaforu. Zamisli mozak, leva i desna hemisvera , tehne (τεχν) i kolere ( χολέρα ) kultura. Tehne je standardni pojam Grčke filozofije, reč iza praktičnu veštinu, sistematično znanje ili iskustvo koje je u njenoj osnovi" ( Aristotelova poetika ). Aristotel je retoriku smatrao za techne - veštinom za efikasno komuniciranje, koherentnim sistemom za analizu i klasifikaciju govora, dok kolere nije samo kognitivna, već i transformativna sposobnost i ne ograničava se na prenošenje neutralnih, činjenica (što bi bilo doco). Platon sugeriše da je sposobnost prilagođavanja argumenata različitim tipovima ljudi centralna tehniku retorike, dakle sposobnost pronalaska raspoloživih argumenata u konkretnom slučaju i njihovo prilagođavanje različitoj publici.
Međutim, u kontekstu naše diskusije, na nivou mozga kao metafore, nedostaje jedna grandiozna sitnica, mala žlezda koja se zove hipofiza u kojoj leže svest i samosvest. Da li su sofisticirani A.I. algoritmi nad ogromnom jezičkom i dijaloškom bazom svesni ili amosvesni? Nedavno je Gugleov vodeći programer uztvrdio da jesu, pa ga je Gugl otpustio i argumentovano odbio sa indignaciju njegovu tezu. šta ako ipak jeste pita se futurizmom senzibilizovana javnostt. Pa jednostavno nije. Za to ne postoje logični dokazi. Nasuprot. Ni veličanstveni konte Kaliostro nije bio u pravu sa svojom asonskom alhemijom što ne umanjuje njegovu veličinu kao umetnika i motivatora. Na sreću ili nesreću A.I. nema hipofizu i teško da će je imati dok živi svet još uvek postoji. Neki ozbiljni izvori sugerišu da se u hipofizi krije 'božija iskra' osnutak duha. Ja to ne mogu ni da tvrdim ni da opovrgavam, to je stvar teologije i metafizike, ali stojim na stanovištu da bez svesti, samosvesti, mašte i imaginacije ne može postojati umetnost. Veština do izvesne mere svakako postoji i ona je od spolja slična umetnosti jer koristi slične "tehnike", ali sa drugim i naj češće suprotnim smislom. ( propaganda -veština otupljivanja kritičke svesti, recimo )Shodno tome pisanje kodova i algoritama nije umetnost.
a možda je tu reč o onom "trnsrodnom" biću zvanom DIZAJN?